РСС - Историја - Светско првенство 1955. године

Недавно одржано светско првенство у рукомету од 17. до 31. јануара 2009. године у Хрватској, дало ми је идеју да на интернету потражим податке о светском првенству у рукомету на коме је први пут учествовала наша, односно репрезентација бивше Југославије. На моје велико разочарење, на интернету сам наишао на оскудан податак који гласи: „Југославија је учествовала први пут на светском првенству у Великом рукомету 1955. године одржаном у Западној Немачкој и освојила 5 (пето) место.“

Пошто сам један од учесника тога светског првенства, а има нас живих још само неколико, желим да на овај начин дадем свој допринос историјату рукомета код нас. Наравно, требало би то да буде Рукометни савез али ја их разумем јер тамо сада седе људи који се тада нису родили.

Зовем се Душан Анушић, у рукомету сам био познат по надимку „Кинез“. Играо сам рукомет од 1948. године прво у Београдском Партизану под руководством тренера Маријана Фландера а после у Београдском Жељезничару под руководством тренера Бранислава Стефановића. Каријеру сам завршио у Динаму из Панчева кога је тада тренирао Михаило Ђулизибарић.

Морам да напоменем да је рукомет у Србију дошао из Загреба а на иницијативу Фискултурног савеза Југославије. Прве рукометне кораке учили смо у школама и на радним акцијама а инструктори су били загребачки рукометни радници. После тога основани су први рукометни клубови као што су: Партизан, Црвена Звезда, Жељезничар, Раднички, сви из Београда а затим и клубови у Србији и Војводини.

Тада Велики рукомет на репрезентативном нивоу био је заступљен углавном од играча из Загреба са додатком понеког играча из Сарајева или Београда и то највише ради некакве националне равноправности. Тако је репрезентација оне велике Југославије играла утакмице састављена од играча  из Загреба, све до 1954 године.

Постојала је тада и Савезна рукометна лига у којој је учествовало  4 рукометна клуба из  Србије.Били су то: Црвена Звезда, Жељезничар из Београда, Жељезничар из Ниша и Динамо из Панчева. Када су ови клубови почели побеђивати загребачке клубове видело се да се нешто мора мењати и у саставу репрезентације.

Августа или септембра месеца 1954. године у Опатији је одржан историјски сусрет репрезентација Хрватске и Србије. Репрезентација Србије убедљиво је победила Хрватску са 6-7 голова разлике. Пошто се ради о историјском преокрету задатак ми је да напишем који су то били играчи који су тако убедљиво савладали репрезентацију Хрватске: Звонко Маленић-голман, Михаило Марковић, Сава Јелић, Бранислав Радојчић, Богдан Марган и Милорад Лајшић одбранбени играчи, Душан Анушић, Мирко Милојевић, Душан Патић, Александар Димитрић и Ђорђе Вучинић.

После овога сусрета, Савезном капитену Ивану Сноју било је јасно да костур репрезентације Југославије треба да чине рукометаши Србије. Исте јесени 1954. године требало је да се одигра утакмица између Сарске Области и Југославије у Сарбрикену. Морам напоменути да је та иста Сарска Област победила нашу репрезентацију, годину дана раније у Сарајеву и то са убедљивим резултатом.

У Сарбрикену је репрезентација састављена углавном од играча из Србије. Из Хрватске су били само Ирис Доленец који је уједно био и тренер репрезентације, а потом Бранко Џодан, Стјепан Томљеновић и Никола Дасовић. Значи 7 играча из Србије и 4 играча из Хрватске. Репрезентација Југославије, убедљиво је савладала Сарску Oбласт у сред Сарбрикена. Према писању тамошње спортске штампе толико смо били хваљени да су нас упоређивали са квалитетима играча у Западној Немачкој.

После победе у Сарбрикену, савезни капитен Иван Сној објавио је шири списак играча-кандидата за наступајуће светско првенстви у Западној Немачкој 1955. године. На томе списку, нашло се десет играча из Србије и само шест играча из Хрватске. Из Србије, изабрани су: Звонко Маленић и Богдан Јанчић-голмани, Иван Горник, Бранко Јанчић, Милорад Лајшић, Бранислав Радојчић и Раде Ристић, одбранбени играчи као и Душан Патић, Мирко Милојевић и Душан Анушић навални играчи.

Припреме за Светско првенство одржане су у Спортском центру у Марибору. Припреме су трајале 3 недеље. Током припрема одиграно је више пријатељских утакмица. Противници су нам биле углавном екипе из Словеније.

Генералну пробу имали смо у Клагенфурту са репрезентацијом Аустрије. До тада непобедиву репрезентацију Аустрије победли смо у Клагенфурту са једним голом разлике, на терену који је после једне провале облака, толико био расквашен да смо једва ноге вадили из блата.

После завршетка припрема, директно из Марибора рано ујутро требало је да кренемо за Западну Немачку у место Дуисбург. Када смо тога јутра устајали, пошто смо спавали Душан Патић и моја маленкост у једној соби, он ми се пожалио да има температуру. Одмах сам алармирао нашег лекара који је констатовао запалење плућа. Сви почев од играча па до руководства били смо очајни јер је Душан Патић био наш најбољи играч. Кренули смо на пут са њиме у нади да ће његов невероватно јак организам то брзо да преболи. Због његове билести морали смо да преноћимо у Минхену како би тамо примо одређену терапију. Знам да смо преноћили у спортском центру „Гринвалд“. Одатле смо сутрадан ујутро наставили пут Дуисбурга. Факсију - како смо звали Душка Патића, било је све боље и боље.Температура је нестала.Ипак, лекари су одлучили да не наступи на првој утакмици.

Предтакмичење светског првенства одигравало се по групама. Наша репрезентација налазтила се у групи са Холандијом и Белгијом. Међутим, Белгија је у последњем тренутку отказала своје учешће па је организатор одлучио да наша репрезентација одигра две утакмице са Холандијом. Незнам по каквим критеријумима је донета таква одлука али знам да смо веома лако и убедљиво савладали у обе утакмице репрезентацију Холандије. На другој утакмици наступио је и Душан Патић који је исту одиграо солидно али су се још увек осећале последице његове болести.

Овим победама пласирали смо се у други круг такмичења где су групу чиниле четири репрезентације:

1. Западна Немачка
2. Чехословачка
3. Аустрија
4. Југославија

Главни фаворит за прво место у групи били су Немци. Ми смо се надали да победио Чехословачку и Аустрију где би као други у групи се борили са другим из друге групе за пласман на треће или четврто место. Да смо то постигли, био би то тада огроман успех за Југословенски рукомет.

Прва утакмица била је против Чехословачке. На нашу велику жалост нити на овој утакмици није могао да игра Душан Патић због болова у леђима. Чехословачка репрезентација била је за нас „Табула Раза“. Нико од наших стручњака није их гледао како играју па су нас они изненадили ткзв. зонском одбраном. Бранили су се са свих 11 играча и једини начин да се разбију био је контранапад или шутеви са дистанце. Изгубили смо ту утакмицу резултатом 8:6 а да је Факси могао да игра сигурно би их победили.

Друга утакмица против Западне Немачке одиграна је пред препуним стадионом  у Дортмунду. На тој утакмици коначно је могао потпуно опорављен да наступи и наш најбољи играч Душан Патић. Утакмицу смо изванредно почели, повели са 4:1, Факси је играо као из снова.У једној акцији, примио је лопту од нашег голмана и кренуо редом дриблујући једног по једног Немачког играча, да би на крају из скок шута послао Немачког голмана у једну страну а он лопту убацио у други угао. За ту акцију доживео је овације целог стадиона.Поред наше изванредне игре, утакмицу са Немцима смо изгубили јер су Немци имали у својим редовима једног Бернарда Кемпу који је скоро сваки слободана ударац са 16 метара претварао у гол. Немачка спортска штампа написала је за акцију нашег најбољег играча, да је то најлепша соло акција виђена до тада на свим светским првенствима.

Следећу утакмицу против репрезентације Аустрије, победили смо убедљивим резултатом и играли са комплетним тимом. Овом победом пласирали смо се на треће место у нашој групи и стекли право да се боримо за пласман на 5 односно 6 место.

Противник у брби за 5. (пето) место била нам је Сарска Област. На састанку пре ове утакмице, савезни капитен Иван Сној одредио је моју малнкост за капитена екипе. То је значило, по устаљеном интерном правилу, да сам ја био најбољи играч на предходној утакмици против Аустрије. Сарску Област победили смо убедљивим резултатом и овом победом пласирали се на 5. (пето) место на свету. Био је то тада велики успех за Југословенски рукомет тим пре што нас је поједина спортска јавност испратила на светско првенство као екипу на којој ће се остваривати потребна гол разлика.

За прво место борили су се Западна Немачка и Швајцарска. Западна Немачка је убедљиво победила Швајцарце и освојила прво место. Што је тада било и очекивано. Изненадио је пласман Швајцараца на друго место. Било нам је криво, што нам жреб није био наклоњен, јер смо сви веровали да смо ми били у групи уместо Швајцараца да би сигурно уместо њих ушли у финале и освојили 2. (друго) место. За овакву тврдњу имам пуно разлога а један је тај да смо ту исту репрезентацију Швајцарске, месец дана после светског првенства убедљиво победили у Нишу.

Мишљења сам да сам на овај начин, додуше мало опширније, али веома тачно изнео своје виђење првог учешћа Рукометне репрезентације тадашње Југославије на светском првенству у рукомету. Истина, био је то велики рукомет којег је било знатно теже играти него данашњи мали рукомет. Играло се на фудбалском игралишту на којем се морало у сваком тренутку наћи како у нападу тако и у одбрани.

Ово је мој скроман допринос историји развоја рукометне игре код нас и подсећам данашње рукометне раднике, тренере и играче да има нас још неколико у животу који смо били први учесници Југословенског рукомета на једном светском првенству.

Душан Анушић