Барбуловић:”Резултати нису случајност већ плод квалитетног рада”
Десето Светско првенство за кадеткиње за Србију је усмерило светло на женски рукомет и отворило сијасет питања у погледу шта даље и како овако талентовану генерацију сачувати и унапредити.
За анализу времена има, стратегија је у фази развоја, а клупска првенства су иза угла. Ипак, одговорност је подељена и она је осим на Савезу и на сваком појединцу - од тренера до играчица.
Управо са селектором сјајних српских кадеткиња, Зораном Барбуловићем, сумирали смо утиске на путу из Кине.
”Турнир иза нас сматрам успешним, све је готово пресликано из прошле године и Европског првенства у Подгорици. На оба турнира смо кренули слабије, али смо расли како је време пролазило. Нешто слабији почетак против Аустрије највише због утицаја прве утакмице и чињенице да смо се одмах суочили са директним противником. Утакмица са Чилеом дошла је у правом тренутку, да нам помогне да се вратимо и уђемо на прави начин на СП. Затим смо све акумулирали што смо могли и знали и победили Шведску коју смо и прошле године добили и ушли у главну рунду са бодовима и растерећењем што није случај често са нашим селекцијама. Хрватска и Црна Гора су за нас познати противници и баш због тога сматрам да смо превише респектовали Хрватску јер их нисмо победили до сада. Та утакмица је могла да буде боља, али нисмо били незадовољни јер су Хрватице биле много убедљивије прошле године у односу на нас, а сада смо већину времена били у предности, потом и егалу. Са Црном Гором смо одиграли утакмицу која нам је омогућила пласман међу осам најбољих и која је потврдила да девојке имају такмичарски карактер да када је неопходно победити, оне то могу да извуку из себе. У осмини финала смо наишли на Мађарску од које смо изгубили много више због наше главе. У нашем рукомету влада теорија да ми не вредимо пуно због чега често респектујемо и фаворизујемо екипе. Уз мало више хрбарости могли смо и до полуфинала. Са оваквим турнирима и оваквим утакмицама каква је после била и утакмица са Немачком ми то себи можемо да избијемо из главе. Са Јапаном смо играли у незгодном тренутку, уз доста здрвствених проблема, до самог почетка нисам знао са каквим саставом располажем. Извранредно прво полувреме и очекивани пад у другом уз мало заслужене среће ипак нам је омогућило изузетно важан тријумф. Против Немачке недостајала нам је потпуно здрава екипа јер се таквом противнику морате супроставити у најјачем саставу.”
Будућност је светла, али тек сада морају да се повлаче паметни потези.
”Оно што је мени битно да истакнем јесте чињеница да смо и Европско и Светско првенство завршили као шести. Дефинитивно је да ова екипа има будућност. Ниједан пласман није био случајност. Шта даље? Треба добро размислити и анализирати. Сигуран сам да су потребне промене у овој екипи, треба је обогатити и допунити са неким игрчицама. Неки су изостали због повреда, тако да је конкуренција ипак присутна. Наставити са овом екипом рад у јуниорском узрасту који их неће оптеретити медаљама и пласманима, већ стварањем играчица за сениорску репрезентацију. Период из кадетског у јуниорски узраст се показао као доста рањив за српски рукомет, губили смо много играчица и сада ове девојке треба пажљиво усмерити да се не би десило исто.”
Шесто место је плод тимског рада, али не можемо да се на позабавимо и анализом појединаца. Међу генерацијом девојака 2006. и млађе било је и оних које ће и следеће године конкурисати за кадетску репрезентацију.
”Ања Петровић је имала малу минутажу, на првим утакмицама није била ни у саставу, али је осетила атмосферу и како је играти овако велико такмичење. Исто смо радили и када је Татјана Чинку била у њеном узрасту са старијом генерацијом, а видимо како се то одразило на њен развој. Миа Ђекић је за мене, а и све нас једно велико откровљење. Знамо за њен потенцијал, али у њеном годишту у Србији, ово је нешто потпуно ново. Своју улогу је изнела као да је две године старија, а не млађа. Последња се придружила екипи, али је деловало као да је ту годинама. Миа Недељковић је и прошле године носила екипу, сада је само потврдила свој квалитет и то у ситуацији где је због повреда других играчица имала велику минутажу и оптерећење. Татјана Чинку, капитен, потврдила је признање за најбољег голмана Европе који је добила прошле године. Милица Момчиловић је у току припрема доживела повреду која јој је онемогућила да на првенство дође у правој форми, али је потенцијал евидентан. Милица Оташевић је у већини наших победа била носилац игре, што није био случај прошле године када је због повреде имала мањи допринос. Са Ларом Станић смо направили праву ствар и она је озбиљно појачање ове селекције, док је Сара Радовић стандардно добра и поуздана. После повреде пивота Таре Мариновић, Милица Тасић је на пивоту скренула пажњу на себе. Ово су играчице које су изнеле највећи терет, али и остале девојке су имале своју улогу и допринос овом резултату, али од свих њих зависи колико ће напредовати у наредном периоду.”
Ниједан од поменута два резултата не би био могућ без велике подршке Рукометног савеза Србије. Екипа је имала све услове да се адекватно припреми и да јој мисли буду усмерене само на терен.
”Подршка Рукометног савеза Србије је било пресудна и драгоцена у читавом процесу. Ми смо се читаве године окупљали, кад су биле ЕХФ недеље и када нису биле ЕХФ недеље. Имали смо доста тренажних центара који су нам омогућили да селектујемо и изаберемо најбоље. Затим, имали смо утакмице против клубова из домаћег првенства, провере у иностранству. Пред само Светско првенство били смо као екипа скоро месец дана заједно са мањим паузама и за то време одиграли шест контролних мечева. Противници су били екипе Румуније, Хрватске и Чешке, али сматрам да је за неки искорак потребно да у будућности провере имамо са Мађарском, Немачком, Француском, екипама из Скандинавије. Верујем да то може бити пресудно када се сретнемо у завршницама турнира.”
Тим на терену урадио је одличан посао, док је тим ван њега заслужан што је све функционисало како јесте. Свако је имао свој део одговорности и своје конкретне задатке.
”Велика ствар је била што је Милош Митровић, кондициони тренер, радио са девојкама и пратио их читаве године. Осим што су на ово првенство дошле физички спремне, избегли смо озбиљније повреде што је у многоме заслуга Милошевог рада. Са Слађаном Ђерић задуженом за голмане и Бранком Вићентијевићем, физиотерапеутом радим више година, добро се познајемо и могли смо да се ослонимо једни на друге. Прошле године Жељко Радојевић и Александар Брковић су били од велике помоћи у погледу спремања тактике, анализе. Ове године је тај терет изнео Жељко који иако шеф делегације и руководилац спортског сектора, учинио је све да ја као тренер будем ослобођен логистике и да могу да се фокусирам само на терен. У припремном делу са девојкама је радила и спортски психолог, Марта Тутић, док је са нама све време био доктор, специјалиста спортске медицине, Иван Николић који је чинио да будемо безбрижни и опуштени с обзиром да је првенство у Кини само по себи захтевно и ризично. Девојкама је од велике користи било и то што се њихов резултат адекватно промовисао. Лепо је било током читавог првенства што нам је председник Ненад Јанков слао поруке подршке и честитке, али смо и од осталих колега из РСС, као и стручног штаба кадета који је у исто време играо ЕП у Подгорици имали само речи подршке.”
Photo credits: IHF/Kolektiff