Младе наде женског рукомета: Узори су нам сада саиграчице
Српске рукометашице у наредне две недеље очекују најбитнији сусрети у 2023. години – бараж за одлазак на Светско првенство против селекције Турске.
Овим утакмицама, завршава се и процес смене генерација и подмлађивања репрезентације који је започет на Светском првенству у Шпанији 2021. године опраштањем од националног дреса Јелене Лавко, Јоване Стоиљковић, Кристине Граовац, Кристине Лишчевић и Тамаре Радојевић.
Група талентованих младих рукометашица које претежно играју у домаћем првенству, већ неко време куца на врата сениорске екипе и до ње свој пут гради кроз репрезентативне млађе категорије и развојну репрезентацију.
Најхрабрија међу најмлађима, лево крило Зое Петровић започиње овај разговор:
”Свакој од нас је позив велика част и задовољство. Ту смо да дамо свој максимум, да тренирамо и изнад својих могућности да бисмо показале да нам је место овде. Не разликујемо тренинге развојне екипе и најбоље селекције и подједнако посвећено приступамо свим тренинзима.”
Уна Обреновић, перспективни средњи бек додаје да се једино вредним радом може изборити за минутажу, док је у случају одлучујућег потеза њена саиграчица Александра Васић јасна.
”Да ми се укаже прилика да у последњем нападу мој потез може да одлучи утакмицу, покушала бих да пронађем простор да лопту ”спустим” на пивота.”
С обзиром да се чак два средња бека опраштају у овој ЕХФ недељи националних тимова, Кристина Лишчевић и Тамара Радојевић, не чуди што је највећи број младих девојака позван баш са ове позиције, међутим, Милица Игњатовић, девојка рођена 2005. године наглашава да је заправо на овој позивији и највећа конкуренција.
Јелена Кнежевић, рукометашица Наисе, истиче да је остварила сан тиме што ће имати прилику да заигра поред Јоване Стоиљковић.
”Свака од нас је сањала као мала да дође до овог нивоа и да заигра са неком од тих девојака. Феноменалан је осећај што су ти сада саиграчице, рукометашице које су ти биле узори. То је велики успех за нас. Посебна ми је част што сам у исто време део тима када и Јована Стоиљковић. Она је легенда мог клуба и на њу се угледам од када сам почела да се бавим рукометом.”
Дуња Табак је кроз Европско првенство у Словенији искусила како је бити део најбоље селекције и са осмехом се присећа како је прихваћена када је први пут дошла.
”Од првог дана сам прихваћена као да ме знају годинама. Користим сваку прилику да учим од њих, да проводим време са њима, да обраћам пажњу на неке финесе на терену које можда још увек нисам научила, да се боље градим у дуелима. Само певање химне и начин на који се носи репрезентативни дрес се такође може научити од девојака које играју заједно у селекцији Србије више од 10-15 година.”
