На оснивачкој скупштини РСС изабран је и секретаријат у саставу: Јован Цекић (председник), Војислав Војиновић (секретар), Фрањо Хорватић, Митја Видиц, Рајко Петровић (чланови).
Рукометни одбор Београда форимиран је крајем септембра 1948. године, за председника изабран је Фрањо Хорватић а за секретара Рајко Петровић.
На Косову 1948. године формиран је Обласни одбор за рукомет, а Рукометни Савез Косова 1952. године.
У Новом Саду је најпре основан Одбор за спортске игре при Фискултурном савезу Војводине, децембра 1949. основан је Покрајински одбор РСС за Војводину, а 1950. године Рукометни савез Војводине.
На иницијативу РСС у току 1950. године, ради боље координације и повезаности са секцијама и клубовима, пришло се оснивању општинских и среских рукометних одбора.
Реч рукомет на нашим просторима појављује се 1904. године у листу "Сокол" у напису "Игре за дрштво и школу" где се описује и рукометна игра. Према неким подацима 1930. године професор Владимир Јанковић увео је те године рукомет у школама, али је овај спорт привукао веома мали број следбеника.
До 1948. године рукомет је био скоро непознат спорт у Србији. Међутим по казивању неких ученика гимназије на Топчидеру професор гимнастике Емил Вукотић је у току 1938. до 1940. године ван наставне активности као и на часовима гимнастике ученике је упознавао са рукометом игром.
У листу "Понедељак" 1942. године објављена је вест да се играчицама хазене београких клубова, због слабог интересовања нуди да се определе за рукомет или кошарку.
Велики рукомет код жена појављује се у Суботици 1945. године где је формирана екипа при фабрици "Ла Пасионарија", касније "8 Март", "Раднички", "Слобода", радничко спортско друштво "Јован Микић - Спартак".
Рукомет међу младима Србије добија присталице на радним акцијама. На радној акцији Шамац - Сарајево 1947. године, при свакој од 10 секција дуж огромног градилишта био је по један рукометни инструктор а 1948. године на иницијативу ФИСАС-а (Фискултурни савез Србије) формирана је рукометна чета у саставу спортске бригаде на Омладинској прузи Кучево - Бродица чији је руководилац био Војислав Војновић. Учешће у рукометној чети била је "легитимација" да са повратком у својој средини могу радити на формирању рукометних секција при фискултурним и гимнастичким друштвима. Ове акције помогло је Организационо одељење ФИСАС-а, као и Спортско одељење Савеза синдиката Србије.
Половином фебруара, тачније 17. и 18. фебруара 1948. године организовано је прво Савезно саветовање о рукомету где је по задужењу Фискултурног савеза Србије присуствовао Војислав Војновић, тада члан организационог опдбора ФИСАС-а, касније дугогодишњи секретар и подпредседник РСС и генерални секретар РСЈ. Он је један од најзаслужнијих за развој рукометног спорта у СР Србији и практично је његов утемељивач.
У марту 1948. године рукометни инструктор Теодор Седмак организује на игралишту Фискултурног друштва "Железничара" (некадашње игралиште "Шест топола") прве рукометне тренинге за ученике београдских гимназија по унапред утврђеном распореду. После његовог одласка тренинзи су настављени под вођством Фрање Хорватића, наставника физичког васпитања VII мушке гимназије.
Крајем априла и маја 1948. године организовано је прво средњошколско рукометно првенство Београда. Учесници су биле II, III и VII мушка гимназија и средња техничка школа у мушкој конкуренцији и II, VI и VII женска гимназија у женској конкуренцији.
Један од проблема рукометног спорта је веома успешно решила Сарачка задруга у Београду која је успела да освоји израду квалитетних рукометних лопти.
У новембру месецу 1948. године београдске екипе почеле су са одигравањем утакмица за прво првенство Београда. Утакмице су игране на игралишту Омладинских бригада и Новом Београду. Учествовале су екипе: Партизан, Београд, Црвена Звезда, Динамо, Железничар, ГД "Београд В", у мушкој конкуренцији, Железничар, Београд и Црвена Звезда у ченској конкуренцији. Први тренери београдских екипа били су: Фрањо Хорватић- Црвена Звезда, Марјан Фландер - Партизан, Бранислав Стефановић - Железничар, Милан Латас - Динамо Панчево, Зоран Пантазис - Железничар женска екипа.
Велико интересовање младих за рукометну игру обавезало је рукометне раднике да организују што већи број рукометних утакмица ради пропагирања рукомета међу младе. Тако је 15. и 16. маја 1948. године организовано гостовање београдски средњошколаца (II и III гимназије) у Загребу. Прву утакмицу противу гимназије "Маршал Тито" су изгубили са 1:2, а другу са III загребачком гимназијом су добили са 2:0.
Две недеље касније 30. маја 1948. године у Београду на стадиону "Црвене Звезде"у предигри фудбалске утакмице Партизан - Хајдук екипа београдских средњошколаца победила је екипу гимназије "Маршал Тито" из Загреба са 5:1, док су женске екипе Београда и Загреба играле нерешено 1:1.
На дан 27. јуна 1948. године на стадиону "Црвене Звезде"одиграна је утакмица између репрезентације омладиских радних бригада Нови Београд и репрезентације Београда (12:9). Утакмицу је судио Иван Сној, а одиграна је као предигра фудбалске утакмица Југославија - Албанија (0:0).
Сусрет омладиских реперезентација Београда и Загреба одигран је у Београду 2.9.1948. године (5:8).
По повратку са радних акција током септембра и октобра месеца, запажена је посебна активност на формирању рукометних акипа широм Србије. Београдски клубови организују јединствену акцију - играње пропагандних утакмица широм Србије: београдски Партизан је у Крагујевцу савладао Радничког са 22:2, Железничар ваљевског Железничара 7:3, Београд лексовачког Косту Стаменковић са 11:2, Динамо Панчево екипу гимнастичара из Ниша са 13:3, Црвена Звезда и Репрезентација Чачка играле су нерешено 4:4, Београд В поражена је у Светозареву од Никчевића са 7:6.
Савезни рукометни турнир градова женских екипа организован је 23. до 26. септембра 1948. у Суботици где су учествовале екипе: Суботица, Загреб, Београд и Стара Кањижа.
Две недеље касније 12. - 17. октобра 1948. гoдине у Загребу је организован Савезни рукометни турнир мушких репрезентација: Београда, Суботице, Љубљане, Осјека, Задра, Сарајева и Загреба.
СВЕТСКО ПРВЕНСТВО 1955. ГОДИНЕ
Прва међународна незванично одиграна утакмица у малом рукомету између Југославије и Шведске, тадашњим светским првацима, одиграна је у Београду на стадиону Ташмајдан, 1956. године. Утакмица је проглашена незваничном због провале облака и неусловних услова за играње. Иначе, резултат је био нерешен.
На слици су репрезентативци из Србије са припрема у Београду. Седе: Саша Димитрић, Мића Марковић и Богдан Цветић. Иза леђа су Бане Радојчић, Душан Анушић и Ђорђе Вучинић.
До 1950. године шкoловање српских стручних рукометних кадрова организовано ја у главном на радним акцијама. Јула и августа месеца 1950. године, РСС организује први рукометни курс за рукометне инструкторе у кампу Средње фискултурне школе из Земуна и ДИФ-а на Плавском језеру. Први пут је настава организована по посебном програму где су у преподневним часовима полазници слушали наставу из других спортских грана (веслање, пливање, борилачки спортови, гимнастике и др) чији су предавачи били професори ДИФ-а и средње фискултурне школе из Земуна. У поподневним сатима слушаоци су пратили наставу из рукометног програма. Руководилац курса је био Војислав Војиновић, а наставник из рукомета Марјан Фландер. По завршеном курсу полагао се испит из теоретског и практичног дела и сви који су положили добијали су дипломе рукометног инструктора.
За протеклих педесетак година РСС је своје кадрове оспособљавао у институцијама као што су ДИФ, Средње фискултурне школе у Земуну и Приштини, Више педагошке школе у Зрењанину, Факултети за физичко васпитање у Нишу, Новом Саду и Приштини, Савезном заводу за физичку културу Београд (касније Југословенски завод за физичку културу). Организованим стручним радом преко семинара и курсева, РСС је оспособио велики број квалитетних рукометних стручњака који су квалитет рукометне игре подигли на највиши ниво како у Србији тако и ван ње.
ТРЕНЕРИ
Захваљујући оваквом систематском усавршавању рукометних стручњака великом броју кадрова из Србије је повераван рад са Репрезентациом Југославије. То су: Михајло Ђулизибарић, Никола Јевремовић, Винко Кандија, Рикард Клеменчић, Петар Лазаревић, Богдан Марган, Михајло Марковић, Милорад Милатовић, Зоран Пантазис, Богосав Перић, Бранислав Покрајац, Лазар Попов, Јосип Самарџија, Благомир Симић, Душан Попмихајлов, Јездимир Станковић, Светислав Станкић, Драган Стевановић, Вилим Тичић, Михајло Обрадовић, Ђорђе и Никола Вучинић, Зоран Живковић.
СУДИЈЕ
До 1948. године није било правог судијског кадра нити полагања за звање судије, све до организовања првог судијског курса на коме је предавач био Марјан Фландер. После полагања испита звање првих судија у Србији добили су: Фрањо Хорватић, Рајко Петровић, Арсеније Лазић, Петар Милошевић, Љубомир Славковић, Стојан Седмак и Мира Ушај.
Звање савезног рукометног судије са територије Србије, први је стекао 26.05.1950. године Рајко Петровић. После њега звање су стекли: Гаврило Гојнић (1951), Фрањо Хорватић (1952), Петар Милошевић, Петар Ранковић, Славко Павловић (1956), Чедомир Татомиров, Михајло Блажић и Миливоје Пантић (1958), Сретен Станковић и Миливоје Новаков (1959), Владимир Арсенијевић, Стеван Бајић, Милан Валчић, Федор Курбатфински, Слободан Војводић, Александар Вукићевић, Аца Митић, Милош Тишма, Драшко Гаћеша, Лука Илић, Петар Пупић, Милан Раданов, Мирко Чампаг, Аугуст Михаљи, Чедомир Стојановић, Душан Рнковић и Роберт Сенеши (1960), те многи други.
Звање међународног судије са територије РСС добиле су судије: Михајло Блажић, Милан Валчић, Слободан Војводић, Александар Вукичевић, Гаврило Гојнић, Милан Митровић, Предраг Петровић, Петар Пупић, Петар Ранковић, Миодраг Станојевић, Фрањо Хорватић, Милан Цветичанин, Андрија Бањанин, Миодраг Христић, Рајко Ракочевић, Џафер Љиља, Бранислав Кристић, Драгослав Вуксановић, Иван Аливојводић, Лука Илић, Сретен Станковић, Рајко Дедић, Рајко Зрилић, Желимир Север, Предраг Обреновић, Стеван Попов, Живан Стакић, Владо Пендић, Радомир Мајсторовић, Славко Миљановић, Зоран Тијанић, Бранка Марић, Зорица Гардиновачки, Слободан Вишекруна, Зоран Станојевић, Небојша Грковић, Рајко Иброњев, Ненад Николић, Душан Стојковић, Марко Боричић, Дејан Марковић, Вања Антић, Јелена Јаковљевић
ФУНКЦИОНЕРИ РСС
О развоју рукомета у Србији посебну бригу водили су аматерски радници са мањим бројем професионалаца. Први председник РСС био је Јован Цекић, а затим су на ову функцију бирани: Јован Ружић, Божидар Торбица, Петар Буцу, Трајко Трајковски, Љубомир Јосифофић, Гаврило Гојнић (доживотни почасни председник РСС), Давид Калинић, Петар Сератлић, Александар Трифуновић, Слободан Стојановић, Видак Сабљић, Драгослав Младеновић, Спасоје Абрамовић, Бошко Баришић, Драган Ранковић, Милорад Вучелић, др Зоран Мићовић. Од јуна 2005. године раздвојене су функције председника Скупштине и председника Управног одбора, те је функцију председника Скупштине, од тада до септембра 2016. године обављао Драган Буквић, а од фебруара 2006. до септембра 2016. године, функцију председника Управног одбора обављао је Велимир Марјановић. Од октобра 2016. до децембра 2020. функцију председника Управног одбора обављао је Божидар Ђурковић, а од новембра 2016. до децембра 2020. функцију председника Скупштине обављао је Владислав Крсмановић. Од децембра 2020. функцију председника Управног одбора обавља Милена Делиић, а функцију председника Скупштине, Драган Буквић.
Дужност секретара РСС обављали су: Војислав Војновић, Драган Перуничић, Гојко Димитријевић, Љубомир Љубичић, Радослав Петровић, Бранко Аранђеловић, Бранко Милошевић, Тихомир Гачић, Давор Цвитан. Дужност генералног секретара РСС обављали су: Иван Аливојводић, Зоран Тијанић, Божидар Ђурковић, а од 23.12.2020. дужност обавља Светозар Станковић.
Дужност вд генералног секретара вршили су Александар Петровић (октобар.2016. - март 2018.) и Мазлам Џемаилоски (март 2018. - децембар 2020.).
КЛУБОВИ
Током година, у прволигашким такмичењима у конкуренцији мушкараца са територије Србије учесвовали су следећи клубови: Црвена Звезда (Београд), Југопетрол Железничар (Ниш), Динамо (Панчево), Црвенка, Дубочица (Лесковац), Металопластика (Шабац), Пролетер (Зрењнанин), Партизан (Београд), Југовић (Каћ), Врбас, Кикинда, Железничар (Београд), Синтелон (Бачка Паланка), Епоксид (Прибој), Војводина (Нови Сад), Борац (Урошевац), Металац (Ваљево), Шамот (Аранђеловац), Рудар (Костолац), Апатин, Јагодина, Стари Град (Београд), Кристал (Зајечар), Жупа (Александровац), Врање, Север (Суботица), Граднулица (Зрењанин), Херцеговина (Сечањ), Обилић (Београд), Хајдук Вељко (Неготин), Колубара (Лазаревац), Раднички (Бајмок), Раднички (Београд), Потисје (Ада), Металац (Футог), Срем (Шид), Фадип (Бечеј), БАСК (Београд), Бор, Обилић (Приштина), Рас (Нови Пазар), Божур (Гњилане), Куршумлија, Елан (Србобрaн), Студенски грaд (Беогрaд), Рaднички (Крaгујевaц), Јединство (Кaчaрево), Вулкaн (Зрењaнин), Рaковицa (Беогрaд), Трепчa (Косовскa Митровицa), Синђелић (Беогрaд), Милиционер (Нови Сaд), ПКБ (Беогрaд), Злaтaр (Новa Вaрош), Румa, Слогa (Пожегa)...
Од женских клубова, у прволигaшким конкуренцијама, сa територије Србије, такмичили су се: ОРК Беогрaд, Вождовaц (Беогрaд), Рaднички (Београд), Спартак (Суботица), Динамо (Панчево), Сомбор, ДИН (Ниш), Нови Сад, Железничар (Београд), Пролетер (Зрењанин), Халас Јожеф (Ада), Црвена Звезда (Београд), Напредак (Крушевац), Медицинар (Шабац), Јагодина, Темерин, Књаз Милош (Аранђеловац), Хајдук Вељко (Неготин), Алексинац, Слодес (Београд), Ната Дугошевић (Кучево), Бор, Раднички (Обреновац), Раднички (Ковин), Срем експрес (Сремска Митровица), Нопал (Бачка Паланка), Врбас, Студент (Крагујевац), Војводина (Нови Сад), Металац (Ваљево), Кикинда, Типопластика (Горњи Милановац), Савски Венац (Београд), Славија (Нови Сад), ЕИ Младост (Ниш), Партизан (Београд), Углед Комерц (Нови Сад), Раднички (Бајмок), Крагујевац, Пионир (Суботица), Лозница, Јумко (Врање), КТК (Зајечар), Пожега, Бамби (Пожаревац), Дејан (Петроварадин), Раднички (Свилајнац), Ужице, Младост (Бач), Литопапир (Чачак)...
Шампиони Југославије са територије Србије код мушкараца били су: Црвена Звезда 1955, 56, 96, 97 и 98, Динамо Панчево велики рукомет 55 и 57, Црвенка 69, Металоплстика Шабац 82, 83, 84, 85, 86, 87 и 88, Пролтер Зрењанин 90 и 92, Партизан Београд 93, 94, 95 и 99,
Шампиони Југославије са територије Србије код жена били су: Спартак Суботица 1948, 49, 53, 54, 56 (велики рукомет), 57, 60 и 63, Железничар Београд 54, ОРК Београд 61, Вождовац Београд 71 и 88, Раднички Београд 72, 73, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 82, 83, 84, 86, 87 и 89.
Такмичење у оквиру Купа РСЈ организује се од 1955. године, а 1964. године није организовано. Са територије Србије Куп у мушкој конкуренцији су освајали: Црвена Звезда Београд 1956, 95 и 96, Партизан Београд 59 (као члан друге лиге), 66, 71, 93, 94, 98 и 2001, Железничар Југопетрол 77, 82, 85, 97 и 99, Металопластика Шабац 80, 83, 84 и 86, Црвенка 67 и 88, Синтелон 2001. године.
Са територије Србије Куп у женској конкуренцији су освајали: Спартак Суботица 1961, ОРК Београд 62, 63, 67, 68, 72 и 82, Раднички Београд 70, 73, 75, 76, 79, 83, 85, 86, 90, 91, 92 и 94, Вождовац Београд 74 и 87, Железничар Нови Сад 77, Бане Секулић Сомбор 80, Металка Јагодина 93, Напредак Крушевац 99. године.
Током година, непрекидно су се организовала и такмичења младих рукометаша и рукометашица, у више узрасних категорија, како кроз првенства тако и кроз лиге.
Остварени резултати клубова са територије Србије у Међународним такмичењима имају посебне вредности. Металопластика Шабац и Раднички Београд били су седам пута прваци у Европским клупским такмичењима. Женска екипа београдског Железничара је 29. и 30. децембра 1951. године учествовала на првом међународном турниру организованом у Новој Градишки на отвореном терену, где су учествовале и екипе Аустрија из Клагенфурта, Локомотива из Загреба и домаћин "Мирко Кљајић".
|
|
|
Прво светско првенство у рукомету у женској конкуренцији организовано је 1957. године у Београду и Вировитици где је репрезентација Југославије освојила бронзану медаљу.
Први трофеј Југославије организован је у Београду 1960. године за обе конкуренције под називом "Трофеј Ташмајдан".
У купу Шампиона у међународној конкуренцији код мушкараца 1957. године у рукомету прва је учествовала репрезентација Београда, а у женској конкуренцији 1961. године екипа Спартака из Суботице.
У конкуренцији победника купова 1976. године екипа Црвене Звезде мушкарци и 1977. године екипа Железничара Нови Сад жене, први су учесници Победника купа у међународној конкуренцији
Од 15 организованих светских студенских првенстава, репрезентација Југословенских студената је учествовала на 10, а 1999. године Нови Сад је био домаћин студената са свих континената где су студенти Југославије освојили златну медаљу победивши студенте Мађарске са 34:25. Поред ове златне медаље студенти су 1977. године освојили сребрну медаљу, четири пута су освојили бронзу, једном били четврти и три пута били пети.