Марко Вујин: ”Верујем у ове момке, али за трофеј нам треба 120 беспрекорних минута”
Историјски дан је пред српским клупским рукометом, новосадска Војводина на свом терену дочекује норвешки Наербо и отвара врата финалне серије ЕХФ Купа!
Бољи из два сусрета однеће са собом титулу првака трећег по квалитету клупског такмичења, док ће, чини се, за српски рукомет, одјек ”Вошиног” резултата бити много већи.
О пласману у финале у спектакуларној атмосфери у СЦ ”Слана Бара”, развоју играча за национални тим, свакодневним борбама и личним амбицијама, говорио је потпредседник Војводине, легендарни репрезентативац, Марко Вујин.
”Овај европски резултат је оно што је фалило рукометном клубу Војводина као клубу који је толико трофеја узео на домаћој сцени. Финале ЕХФ Купа је велики искорак ка стицању статуса европског клуба. Не желимо да станемо на томе да смо учесници финала, али то сам осетио и у разговору са играчима, да су свесни чињенице да се у клупским такмичењима, на дуже стазе, само трофеј рачуна.”
Репрезентативна медаља без обзира о којој се ради остаје у витринама, што Вујин, освајач европског сребра из Београда 2012. године јако добро зна, док је на клупском нивоу, прича другачија.
Сјајни бек у улози директора то најбоље зна јер је под притиском освајања титула играо своју читаву каријеру.
Недостатак јаких утакмица на нивоу на којем игра Наербо који је уједно и бранилац трофеја, иде у прилог норвешкој екипи, али како овај резултат није случајан и гради се већ годину дана, Војводина је спремна и за то.
”Сада када посматрам рукомет из перспективе која није играчка свестан сам да наш спорт функционише углавном на високом нивоу емоција. И ми једино тако можемо да остваримо праве резултате где су нам емоције на потрошачком нивоу веће од осталих нација. Из тог разлога се дешава да се наши играчи у неким утакмицама много више потроше него Скандинавци на пример. То је случај и у репрезентацији. Ми се за две утакмице емотивно потрошимо као Данци за 10! Чека нас 120 минута борбе у којој нема простора за опуштање чак ни уз победу код куће.”
Евидентно је било у реваншу полуфинала да се на трибини Марко Вујин презнојавао јер му нова улога не даје простор да решава ствари на терену као што је то било некада. О транзицији, каже:
”Пауза од нешто више од годину дана без рукомета ми је помогла да смирим страсти и да направим квалитетну анализу свега што сам урадио и чему тежим у будућности. Мислим да сам јако стабилан емотивно током тих 60 минута сада захваљујући том периоду. Ипак, ово је била специфична утакмица, као и атмосфера у дворани, те нисам могао да останем потпуно имун, али сам сконцентрисан на своју улогу и све што она сада представља.”
Током каријере, скупљао је знање за посао ван терена, али свој тешко стечени кредибилитет користи само у ситуацијама када клуб може да гарантује договорено што је са Војводином и добио.
”Када сам долазио захтевао сам да све ван терена буде у складу са оним због чега би играч дошао и пружио руку нама, јер је мени као играчу то било пресудно. Та доследност је са друге стране развијала спортски притисак код мене и то је амбијент који сам желео да створим у Новом Саду. Да су играчи фокусирани само на терен и да од себе захтевају више јер им клуба пружа све што им је потребно за такав однос према спорту.”
Често разговара са селектором "Орлова", Тонијем Ђероном, јер сва дешавања у репрезентацији, уско су повезана са клупским рукометом и обрнуто. У свим националним селекцијама, Војводина има своје представнике.
”Моја филозофија као човека који се прикључио систему који је давао резултате на домаћој сцени је таква да ограничени буџет који услед резултата расте, искористимо да доводимо наше најбоље младе играче, с обзиром да још увек немамо могућности за А репрезентативце. Младим играчима нудимо пакет који чини сјајне услове за рад, редовну плату и све што иде уз то, да би смо што пре искорачили до Лиге Европе и групне фазе. Тако ћемо избећи да наши играчи иду било где сам да би били виђени и адекватно плаћени, већ да кроз тако јаке европске утакмице стварамо неку нову медаљу.”
Photo copyrights: Sportski žurnal, 2015
О генерацији која је донела медаљу, бившим саиграчима има само речи хвале у ком смеру се развијају и колико доприносе рукомету (Илић, Шешум, Бељански, Продановић и остали), али истиче колико је важно да млади играчи на време размишљају о својој будућности и да не мисле да ће новац који зарађују док активно играју рукомет, трајати вечно.
”Из личног искуства могу да кажем да формална и неформална едукација морају да прате играчку каријеру јер сам знао да ће доћи дан када нећу више моћи да будем активан играч и да ћу тада зависити од тога што сам стекао док сам био играч. Време ће вас прегазити у неком тренутку и зато је план, и финансијски и професионални јако битан јер нећете увек бити у центру пажње нити од статистике можете да живите.”