Сеад Хасанефендић: "Резултат се прави до краја"
Иако је имао исцрпно излагање на конференцији за медије приликом свог представљања, са новим селектором Србије, Сеадом Хасанефендићем, причи о рукомету, никада краја. Доста тога је јавност већ чула, а ми смо покушали да из једног другог угла, представимо актуелни тренутак српске репрезентације и размишљања искусног тренера, од чијег рада се очекује пуно, већ на Европском првенству у Аустрији.
Ваша тренерска каријера траје скоро 40 година, па је тешко сублимирати у пар реченица, али хајде да пробамо, барем са трофејима које сте освојили (17). У оквиру бивше Југославије, титула са Железничаром из Сарајева 1978. године, па Куп са Металопластиком две године касније. Освојили сте и сребро на Светском јуниорском првенству са СФРЈ исте године, знамо за четврто место са домаћом селекцијом на СП у Тунису 2005, итд.
- То би могло јако дуго да траје (смех). Ићи ћемо мало уназад. У Француској сам тренирао четири екипе, које никада нису били прваци пре мог доласка. Са све четири сам освојио и Куп, и Првенство, а са некима то и поновио. Тамо сам оставио печат. Драго ми је да ћемо тамо одиграти припремне мечеве пред Аустрију, јер ћу се видети са пријатељима, који ми исказују поштовање за све што сам урадио. Имам јако добре односе са Онестом и Константинијем. У моменту када је био светски првак са Француском 1995. године, од 17 играча, 14 су били моји из тих клубова, које сам тренирао. Био сам у Немачкој, па у Швајцарској. Трофеји су релативна ствар. Увек сам тренирао мање клубове, и само смо кроз рад и велико пожртвовање стизали до пехара. Била је 1982. година, када сам са швајцарским Сент Отмаром дошао до финала Купа шампиона. Тада нисам био тренер клуба, већ само репрезентације, али су ме они питали да помогнем екипи, нарочито у Купу шампиона. Имао сам велики број играча у репрезентацији из тог клуба. Са том аматерском екипом, стигао сам до финала, где смо изгубили од Хонведа, који је био репрезентација Мађарске у малом, где су играчи практично били у војсци и тренирали. И у тој недељи финала, с обзиром да је екипа из немачког дела Швајцарске, два играча су ми у оквиру неког течаја језика отишла да уче француски у француском делу земље!? Најзначајнија утакмица неке швајцарске екипе икада, будући да је то једино финале за њих у историји. Па, рекох, учи француски код куће, игра се финале Купа шампиона...(смех).
Која Вам је титула најзначајнија?
- То је веома тешко рећи. Можда је увек последња. Мени је јако драга ова коју сам освојио са Момиром Илићем у Гумерсбаху (Куп ЕХФ). Знате, један клуб који грца, после 26 година осваја европску титулу. Пазите, јуче смо играли са ХСВ-ом. Након утакмице у свлачионици, један играч мора да иде. Као да су на одстрелу. Нема финансијске основе да остане. Консултују ме ко да остане, и покушавам да оставим, два или три на једној позицији, било каква. Нажалост, бирају се они који имају веће уговоре, а то су бољи играчи. То је мени девети играч од када сам у клубу, да је морао да оде у току прошле и ове сезоне. Илића су продали, он није морао да оде, али поред њега, отишло је много добрих играча. И у једној таквој години, таквој атмосфери, освојен је један европски трофеј у јако традиционалном клубу, који пати од трофеја. А, 26 година их није било. Из Туниса сам дошао због спортских мотива. Мислио сам да ћу се борити против Кила, Фленсбурга, а сачекало ме нешто, што нисам очекивао. У првенству смо завршили девети, али због гол разлике смо могли бити и седми. Ни шесто, ни седмо место не значе ништа. Или си горе, или си средина.
Каква су Вам размишљања што се клуба тиче? Шта ће се десити када вам истекне уговор следећег лета?
- Па, не знам, тешко је прогнозирати...
Да ли је могуће да се клуб стабилизује?
- Клуб је на путу да се стабилизује негде као осредњи, са осредњим амбицијама. Тек требамо да добијемо нову дворану, за две, три године. Мислим да је филозофија да се са сопственим младим играчима стабилизују, са неколико искуснијих са стране. Нешто слично Вецлару, мада и Вецлар већ има своју дворану и јако лепу селекцију младих играча. Међутим, и они купују играче. Купили су Вала, Кристофера, задржали Красавца, нашег голмана. Ми не узимамо никога, него искључиво дајемо. Сваки резервоар има дно. Стално интегришем неке младе играче у састав. Већ сам интегрисао резерве од прошлогодишњих резерви, а то не може у недоглед да се ради. Ако се окрену мом предлогу, да са неким перспективним младим играчима, из Немачке, а и иностранства, крену да раде, може бити боље. Ево, млади Ђорђић не игра у Вецлару, а код нас би био то што је био Илић. Сада имам Вуковића, који је више средњи, јер је мекан за бека-разбијача. А ја кажем, зашто не бисмо узимали такве играче, попут Ђорђића? Младих играча има свугде, само да буде прогноза, да је он фигура, спортиста, да хоће да ради. Кроз читаву моју каријеру сам се бавио стварањем. За мене неће бити проблема да тако наставим да радим.
Србија је позната као земља где таленти ничу као печурке после кише...
- Србија има веома велики број одличних играча. Од тог Ђорђића, Ненадића, Рнића, Шешума. Сви они могу да експлодирају у правом моменту. То је правило...
Да ли Вас плаши традиција која каже да нема пуно тренера, који су истовремено радили у Бундеслиги и направили успех са репрезентацијом? Један Гислансон је доживео дебакл са Исландом, морао је да га остави, није се пласирао на СП. Норвежанин, Хедин, није више у Мелсунгену. Да ли је човек са толиким обимом посла, који изискује рад у најјачој лиги на свету, способан да ради нешто друго, у тих преосталих месец, месец и по дана, годишње, које му преостану?
- Селектор једне земље је јако озбиљан посао и треба да се ради 24 сата. Да живиш у једној земљи, да посећујеш тренинге, да надгледаш стручни рад, да разговараш са тренерима. У овом нашем случају, када је репрезентација састављена од интернационалаца, да отпутујеш рецимо у Памплону, да разговараш са Николићем, са његовим тренером, да му укажеш на то шта треба да ради више, даш програм. Ако је то толики професионализам. Ако није, онда рад у самој земљи. Мени је сада отишла невероватна енергија на медије. Није проблем, будим се и у пола ноћи, када ми дође нека рукометна идеја на памет, па је запишем. Променило се доста од када сам ушао у ову причу. Ја сада играм против Хамбурга, и покушавам да кажем себи "Хајде до поноћи ћу размишљати о репрезентацији, а онда о ХСВ-у". Међутим, ухватим себе да није више 12, него 1, пола 2 (смех), а ја причам са неким телефоном о репрезентацији. Ја то тако схватам. Ти у ово улазиш, као у љубав. Уђеш у игру, и ако хоћеш да будеш стварно у томе, то се у теби распламса. Тешко је бити на две столице, и наравно да би се бољи рад направио, да је човек у једном филму од јутра до сутра... . Најлакше је причати о уговорима. Реалност је јако битна.
Колико ће на све то утицати резултат на ЕП у Аустрији?
- Умногоме, сигурно. То је моја процена. То ће променити свачије мишљење. И ви, новинари, ћете имати један бољи увид у мене и мој рад, као и Савез, и играчи. Зато и не желим да пуно причам, обећавам, јер ће се све видети у јануару на Европском првенству, са кога ће резултат определити наставак ове приче...
Имамо тешку групу са Данском, Исландом и Аустријом, јер на ЕП-у нема лаких група, али сложићете се да смо у слабијем делу жреба...
- То је тачно, ми смо најјача репрезентација из шешира "4", мада, има много јаких селекција у јачим шеширима. Ја само гледам реално. Играмо против првака Европе на такмичењу где он брани ту титулу. Играш против Аустрије, која није јача од нас, али је организатор, и ту се играју друге неке игре, ван терена. Знам како је било свуда, на свим првенствима, да ли ће економски успети, да ли ће Аустрија даље играти, мамити публику. Тако је свугде и увек било...
Пројекција нам говори да би се у другом кругу могли састати Хрватска и Србија, тако да не сумњамо да ће бити пуна дворана "гајстарбајтера", као и рукометних људи из ових земаља. Аустријанци баш и не морају да брину.
- Па, сигурно. Знам да ће Хрватска имати јако велику подршку, јер је добила групу у Грацу, а то је близу границе. Медији ће најбоље да прате нашу групу, јер ту игра Аустрија. Тако да ако направимо добар резултат, биће то добро пропраћено. А резултат, резултат се прави до краја, то је показала пракса. Имате случајеве да су репрезентације улазиле без бодова, а онда правиле свих шест, играле полуфинале и финале.
После Вашег доласка, често се помиње медаља у контексту приче "да Цветковић није могао да донесе медаљу, па је дошао човек, који то може". Колико осећате тај притисак?
- Не, немам проблема са тим. Заузет је став да треба да се настави играчки континуитет и да се направи најбоља екипа за ЕП. Било би ми много лепше и лакше, да је рецимо став, као некада што имате у неком клубу или Савезу, да правите екипу, рецимо за 2012. годину, итд. Онда бих био много веселији и опуштенији, наравно, јер би имао времена да радим. Овде ти зависиш од много ствари. Ја бих волео да видим, на пример Ћурувију, а када да га видим, када сам дао предност другој двојици? Опет, ако позовеш њега, нећеш видети неког другог и тако у круг. Немамо времена и то је највећи проблем. Када имаш одређени период, онда ти можеш да трансформираш младог играча, да га ставиш у процес, да усмериш старије. Када нема времена, то је доста теже. Зато мислим да је ту Перић јако важна личност. Он је поштен дечко, прави спортиста, има један праведан став, и за тебе, и за мене. Увек хоће да прича, да разговара. А у репрезентацији увек има куршлуса, па и у Србији, то ви знате боље од мене. И што се тиче Владице Стојановића, па Драгићевића, и у неким међусобним односима. Перић је ту јако битан, јер је катализатор, велики човек, прави капитен. Мислим да ће се проблеми решити, да ће се створити атмосфера, а ред, рад и дисциплина су загарантовани...
У медијима се често везивао долазак Данијела Шарића у репрезентацију за име Дејана Перића...
- Не, то није била алтернатива, нити да се искључују, нити да буду заједно. Мислим да је на Шарићу једна одговорност да га желе и неки други.
У истој позицији се нашао и Перић. Био је "једном ногом" у словеначкој репрезентацији...
- Био је, али Перић има јачи карактер. Перић каже "Играо сам само у једној репрезентацији, ја сам одавде. Могу да респектујем, волим и поштујем друге, али спортски, мотив је само играти за Србију". Ја сам то знао да данашњег дана, јер га познајем, али то нисам смео јавно да кажем. Он има свој став и то је готово.
Ко ће бити капитен репрезентације? Био је Ратко Николић...
- У сваком случају мора бити највећи, са највећим бројем утакмица, највећи ауторитет, а мислим да је то Дејан Перић. Ратко је одмах његов заменик, и нема ту никаквих проблема. Перић мора да буде, јер не може њему неко да буде капитен, са 40 година, 200 наступа и искуством које има. То се намеће само по себи.
У земљи где су кошаркаши сребрни у Европи, ватерполисти најбољи на свету, тенисери освајају "Гренд слемове", а одбојкаши увек на граници полуфинала, нема места за рукомет у медијском смислу и тешко је приволети децу да га тренирају, ако се не освајају медаље или буде близу њих...
- Због тога је у овом кратком периоду и одлучено да се настави са континуитетом, да се иде са најјачом екипом, појачаном Перићем и Лапчевићем, како би се остварио максимум резултата. Ако се оствари довођење Владице Стојановића и можда још једног пивотмена, биће то веома јака екипа и све је могуће...