Селектор "Орлова", Веселин Вуковић: "Не плашимо се Чеха"
Априлска ЕХФ недеља, донела је репрезентацији Србије нови почетак са новим селектором, Веселином Вуковићем. "Орлови" већ пар дана тренирају у Ковилову, а посету поподневном тренингу, искористили смо за разговор са шефом стручног штаба, који нам је пренео своје прве импресије.
- Знате како кажу, сваки почетак је тежак. Моја предност је што гро играча познајем од раније, из претходног периода када сам радио са репрезентацијом, који је трајао пет година. Неке сам водио као јуниоре, а неке гледао много пута. Нисмо непознати једни другима. Већа сам непознаница ја њима, него они мени. Долазимо полако до тога да разумеју шта ја хоћу да наметнем као принцип рада. Дакле, свих 60 минута утакмице или 120 минута тренинга тражим максималну концентрацију. Да покушамо да савладамо много ствари. Као нешто најквалитетније што ова држава има, уз пар играча који нису ту, сматрам да могу 120 минута пута два тренинга дневно да посвете само репрезентацији. Мислим да смо већ од јучерашњег тренинга дошли до те такмичарске атмосфере. Имамо ситуацију да се види да им је стало, да се размишља како нешто направити, да се играчи са различитих позиција договарају, како додати лопту или слично, а то су неки детаљи који морају да радују сваког тренера. Такви детаљи одлучују у неким егал утакмицама. Значи, да ли си направио залет по сред празног простора или метар даље, па си направио фаул у нападу и примио гол.
Ви сте трећи селектор Србије у кратком временском периоду. Са Цветковићем смо имали једну филозофију игре брзе игре на "гол више", са Хасанефендићем, опет, доста специфичну, а каква је ваша?
- Мислим да у овом тренутку једино што можемо да урадимо је да играмо што практичније можемо. Да продамо добре стране у великом тиражу, а да мане у одбрани, полуконтри и нападу, што боље замаскирамо.И животиња, када осети крв напада, али када осети чврсто, повлаћи се. Морамо бити чврсти. Идеја је да од свега по мало поправимо и да инсистирамо још мало на ономе што нам може донети резултат. Данас сам одгледао још један меч Чеха са Европског првенства у Аустрији, под једном претпоставком, да се сви овде плашимо брзог центра Чешке. После гледања, закључио сам да су они 60 минута одиграли са шест играча у одбрани и шест играча у нападу, са само две измене одбрана-напад, не рачунајући принудне измене због искључења. Зашто би се плашили њиховог темпа, када ћемо ми имати више играча у ротацији од тих осам? Чекамо сада и ове утакмице са ТВ Kупа, што ће бити довољно материјала да се направи једна озбиљна анализа. Није реално да их се плашимо. Зашто неко ко игра 60 минута одбрану и напад, боље и више трчи од некога ко игра 30 минута? Не желим да прихватим да је њихов индивидуални квалитет већи од нашег. То је део психолошке припреме, концентрације, самопоуздања, то нам недостаје после свега. Причали смо о тим стварима и ја сам по природи оптимиста. Најбитније је извући праву поуку, то сам рекао и момцима. Свако греши у животу, али то је искуство, и морамо научити да их не понављамо. Зашто смо ми репрезентација, једна од ретких, која може одиграти од доброг до очајног?
Где нам је место у светском рукомету као репрезентацији? Чули смо вашу изјаву да је медаља на СП у Хрватској била најјефтинија...
- Одгледао сам читаву завршницу тамо и одговорно тврдим да смо са две добре утакмице и једном срећном лоптом могли узети медаљу. Тако су Пољаци и дошли до ње. Данци су имали једну добру и једну срећну лопту, и освојили четврто место. Пољаци су одиграли добро против нас и Данаца, и срећном лоптом против Норвежана, дошли до медаље. Свако ко се разуме, видео је да су Французи одскочили, да су Хрвати иза њих, а да је за бронзу права ливада. Ми смо рекли да је осмо место успех. Ја бих га пре назвао реалном вредношћу. Можда смо могли за место више, то седмо, али су момци већ били спаковани и јако је тешко играти мечеве за пласман на крају такмичења, који практично ништа не значе. Дуго већ тврдим да нам је реалан квалитет од петог до осмог места. Има људи, који након свега сматрају да нам није ни то, али покушаћемо сви заједно, да се изборимо за место у горњој половини те европске лествице.
Позвали сте 22 играча, плус три резерве. Уз пет, шест играча из АСОБАЛ-а, долази до оквирне цифре од 30 играча. Да ли је то много, имајући у виду да је следеће окупљање практично финализација припрема пред мечеве са Чешком?
- То је зато што нема времена за експериментисање. Моја је жеља била да видим све те момке на делу, јер су они стекли репрезентативни статус у претходном периоду. Они ће за мене и бити репрезентативци, све док сами не кажу, да неће више играти за репрезентацију, из било којих разлога, у које нећу улазити. Неко има приватне проблеме, неко је уморан, повређен, а неко има притисак у клубу. Ја сам играо у Барселони, где је велики проблем да пусте играча у репрезентацију после 30-те године. То је политика клуба. Изабраћу састав за Чехе, за који мислим да може највише да уради. Наравно, са списком резерви. Време се променило. У мојој генерацији и генерацијама, пре и после мене, много се тешко улазило у репрезентацију, али и излазило из ње. Сада играчи више осцилирају, оду у слабији клуб, стагнирају, дижу се и падају. 
Да ли се плашите негативне реакције неког од играча, какву смо имали пред ЕП у Аустрији, с обзиром да ће поприличан број њих, који имају репрезентативни статус, морати мечеве да гледа са трибина или малих екрана?
- Не плашим се, то ће ми само помоћи. Сваки играч који тако иступи у медијима, то је знак да не само Вуковић, него ни један селектор после мене, не треба да рачуна на њега. Добиo сам част и одговорност да водим репрезентацију. Сматрам се честитим и желим да направим све најбоље за српски рукомет. Позваћу оне за које мислим да су у том тренутку најбољи. Ако неко не верује у то и сматра да је играчки и људски омаловажен, онда му није место у колективном спорту. У принципу, нећу се одрећи никога, али ћу дебело размислити о свакоме, ко има мишљење да је незаменљив.
Да ли сте осетили медијску прашину око вашег избора и како реагујете на њу?
- Наравно. Како могу да реагујем? Живим свој живот, а ово је део мог живота. Највећи део и најлепше године сам провео у рукомету. Ја сам извадио карте за пут на Сејшеле пре месец дана, када моје име није било ни у каквим комбинацијама. Нисам познавао никога од чланова УО, осим пар њих, на "здраво-здраво". Тек сам сада упознао неке. Са многима се раније нисам слагао у нечему. Моја једина жеља је била да подигнемо рукомет. Све прихватам. Не знам каква би реакција била да је неко други изабран, али бих волео да чујем, ко би то одбио репрезентацију своје земље? Напустио сам Стручни савет, упозоравајући управо на ово што се десило. Рекао сам професору Гардашевићу, дајте да правимо неке ранг листе, шта је то, што Савез може да досегне. Шта да сам ја предложио Богдана Венту? Ко би то могао да испрати? Ја сам честит човек и наравно не бих рекао, треба Вук да буде селектор. Веза струке и УО није постојала. Упозорио сам струку, немојте то да радите. И испало је тако. Нажалост, или на моју радост, дошло се до мог имена. Нисам ни са председником Марјановићем причао како. Немам никакав притисак. Нисам никоме ништа обећао, нити је мени неко нешто обећао. Ја нисам од оних, који ће доћи у ситуацију, да ме неко тера, а да сам не знам да треба да одем. Једино што ми је потребно је подршка, да није пресудна утакмица са Чешком, за коју бих ја, више од свих чланова УО, волео да је добијем., већ да је то Београд и пласман на Олимпијске Игре.
Претходни селектор је исто био најављиван на дуже стазе, али је на крају, и поред подршке руководства, под притиском јавности, одлучио да одступи. Како ви размишљате о таквом виду притиска и да ли он може бити толико јак, да у једном тренутку и ви одступите на путу до ЕУРО 2012 и зацртаног циља?
- Не знам да ли има негде већег притиска у земљи Србији од места селектора. Морамо бити реални. Немам нервозу, апсолутно. Покушавам да останем сконцентрисан. Спортску штампу не читам одавно. Ово шта има у електронским издањима, то пратим, али не превише, јер знам како то функционише. Јанко каже Жики, нешто о Марку, да Бранко напише. Ја нисам у тим комбинацијама, нити заступам нечије интересе, осим српског рукомета. Време ће показати шта могу. Жеља ми је да нормалан изађем из свега овога, јер сматрам да сам нормалан. Надам се да ћу имати заштиту од неких неоправданих притисака. Поручио сам и пријатељима, и момцима, да ми само не долазе са причом "да овај или онај требају да играју". Код мене то одмах изазива контра ефекат. Сами се препоручујте, не треба нико други да вас препоручује. Одлуке остају на мени и стручном штабу. Исто су ми говорили - "Игор ће ти радити о глави". Шта то значи? Игор (Игор Бутулија) је сазрео као тренер и човек. Причао сам са њим. Он је један од тренера који у овој ситуацији може да помогне. Ја тако размишљам. Наравно, разговарали смо у којим сегментима може да помогне и док је то тако, имаћемо одличну сарадњу, и не само са њим, већ и са Јордовићем, и сутра, Злајом Арнаутовићем у неким ситуацијама. Наравно, и од свих домаћих тренера, који се бусају да воле српски рукомет, очекујем помоћ.
О вашој играчкој каријери, нема се шта додати. Била је врхунска. За мало ког тренера се може у новинарским круговима чути да је интелектуалац, да говори језике, да је елоквентан, итд. Ипак, ваша тренерска каријера траје више од десет година, а у њој није било већих успеха и резултата.
- Време је такво да је тешко добити шансу. Имали смо такве ситуације, да нико није ценио рад и стварање играча. Кроз моје руке је прошло много играча. Онда сам имао и ту саобраћајну несрећу, па сам се и из приватних разлога склонио на Кипар. Тамо са провео период од СП у Тунису 2005, до 2008. године. Имао сам апсолутну слободу у раду. Мало тренера то себи данас може да приушти, а то је био изазов. Направио сам од аматерске екипе, са којом сам касније долазио у Србију, тим који је победио првака Србије са пет, шест разлике, а водио против другопласираног и са 11. Видео се напредак у раду. Једину титулу коју сам изгубио на Кипру, било је то последње финале плеј офа, када сам рекао председнику клуба да ће нас покрасти и после 2:0 у серији финала, изгубили смо 4:2. Тада сам отишао и то је био крај једног циклуса. Била би то прва кипарска екипа, која би играла Лигу шампиона у било ком спорту.
ЖИКА БОГДАНОВИЋ