Интервју са Председником РСС-а, Велимиром Марјановићем!
На почетку нове клупске сезоне, а на раскршћу репрезентативних циклуса. као и неких суштинских питања (Статут, нови систем такмичења, кандидатура за Европска првенства 2012. године), попричали смо са председником Рукометног Савеза Србије, Велимиром Марјановићем. Због дужине интервјуа, он ће бити подељен у неколико сегмената, које ћемо објављивати, дан за даном...
Председниче, добар дан! Почетак септембра је право време да урадимо анализу претходне сезоне и видимо шта је било добро, шта лоше, а на чему треба радити у српском рукомету. У ово време прошле године, било је пуно негативности са свих страна, нада је била готово изгубљена, док се сада, чини се, лакше дише. Какав је ваш генерални утисак онога што смо имали прилику да проживимо у претходним месецима?
- Ситуација сада није ништа боља, него што је била прошле године, када је изражена негативност била плод кампање која је вођена закључно са „Даном рукомета“, заснована на аналитици људи који су другачије гледали на стање у српском рукомету. Тада сам говорио да она није заснована на чињеницама и реалном стању у коме се налази наша држава, а самим тим и целокупни спорт. Постоје егзактни показатељи тих помака и резултати. Али то није резултат тих дана у јуну, већ рада, уназад две године. Резултат је увек последица неког стрпљивог рада и поклапања одређених околности у спорту и око њега. То се код нас полако поклапа и рад почиње да даје прве, мале резултате, а надамо се да ће у будућности бити још боље и да ће за годину, две, рукомет остварити неки реалан пласман и позицију у светским оквирима.
Само успех репрезентације доводи децу у спорт, проналази новац, враћа на телевизију, итд. Имамо пример тениса.
- Како економски буде стајала држава и како се буде радило на физичкој култури омладине, од тога ће зависити масовност, квалитет и селекција у спорту. У међувремену, инекцију адреналина даће одређени спортови који имају резултате. Треба заборавити на све што је Југославија урадила, то понављам стално, јер то бреме води уназад. Морамо такође направити разлику између индивидуалних и колективних спортова. Много коцкица треба да се сложи да би се направио успех колектива, док је то лакше појединцу, који изађе на терен и покаже шта може, да максимум. Немамо ни примере Немаца и Француза, који су сада у врху рукомета, да је у годинама када је кренула експанзија рукомета код њих, дошао резултат. Не, они су имали системске промене, одлична стања у држави и друштву, па је из тога дошао резултат праћен комерцијалним ефектима. Надамо се да ће се и код нас тако нешто десити.
Докле могу сениори и сениорке на првенствима у Македонији и Хрватској? Шта је реалност, а шта је резултат који би нас задовољио?
- За ово ЕП и СП, најбоља је помоћ да немамо задату амбицију, већ да се потрудимо да се пласирамо у те друге кругове такмичења. Код мушке селекције те границе су лабавије, у зависности од жреба и среће, уз добру атмосферу и инсистирање играча да се потпуно остваре и у том репрезентативном смислу, све то може водити чак и до прве четири селекције. Ми смо имали добре мечеве са Исландом који је сребрни на ОИ. Чехе, који би постигли добар резултат на овом првенству смо елиминисали. Видимо да одлучују нијансе у светском рукомету и да су победнике у полуфиналу и финалу ЕП-а одлучивале одбране голмана, које опет могу бити предмет инспирације. Група играча је већ остварила имена у клупском рукомету и они су свесни да колектив и репрезентативни успех доноси круну каријере. То се види и по Французима, Скандинавцима, да једино онај ко је 100% предан репрезентацији и има челичну вољу прави успех. Код жена је теже дати оцену, јер је ЕП по квалитету кумулативније такмичење, има тежи распоред и за женску репрезентацију која се ствара и која је изгубила више распадом СЦГ, биће теже. Оне ће пружити максимум. Велики успех би био да се пласирају из те групе која је јако тешка. Не треба ствари вући уназад и да се не догоди ово што желимо, али мислим да су то пристојни циљеви које и они (оне) сами себи намећу. У следећем циклусу треба радити на позиционирању резултата. Увек бити у осам, трудити се бити међу 6, а четири би био прави успех до 2012. године. Код жена спровести транзицију и прикључење ове кадетске генерације која је изузетно талентована. Савез сада технички може да испрати све селекције, а даљи развој рукомета ће зависити управо од њихових резултата, док опет, понављам, глобални развој зависиће од система физичке културе. Ако се на томе буде добро радило, имаћемо више квалитетних спортиста свих базичних спортова, а самим тим и константније резултате. Оно што иде уз то јесте медијско присуство. Имаћемо све преносе квалификација за ЕП, све утакмице из Македоније и Хрватске, што у неком периоду од годину дана значи 30 преноса, уз преносе неких мечева домаће лиге. Уз очекивани бољи количник победа у односу на поразе, биће добра гледаност, а тиме и већа заинтересованост спонзора за наш рад.
Увек се говорило да је Балкан тле где ничу таленти. Међутим ова задња јуниорска и кадетска првенства су показала да таленат више није пресудан или га нема, то јест, да већу улогу имају организација, селекција и стручни рад. Како коментаришете резултате јуниора (11.) и кадета (10. место), као и успех кадеткиња (сребрна медаља)?
- Ми смо један од три Савеза у Европи који је имао “пет од шест”. То јест, само јуниорке у овом циклусу нису биле на великом такмичењу. Ако тако гледамо, то није мала ствар. Са те стране, ми смо остварили успех. Опет, питање је колико је тај резултат битан? Наши селектори су и рекли да им је битна што брза попуна сениорских састава, односно прављење играча за сениорску репрезентацију. Имамо пример Дувњака, који више није са својом генерацијом у Хрватској, која је освајала медаље у својој конкуренцији, јер је жртвован за ОИ у Пекингу, а самим тим и њихов резултат у јуниорској конкуренцији је изостао. При том, та Хрватска коју смо ми убедљиво поразили, можда је имала и најбољег голмана на том првенству, па би неко рекао – “Супер, тај голман ће нам у будућности покрити недостатак који смо имали у голманима у Пекингу”! Лепо је што имамо медаљу у кадетској конкуренцији, али без обзира што то није био циљ, ми би их подржавали и без ње. Не ради се о неталентованим генерацијама, и то струка каже. Немамо велику базу играча и из овог уског круга, извучен је максимум. Морамо бити свесни да постоји доста прескакања процеса, обима и квалитета тренинга, недостатка услова у мањим клубовима и мало јаких утакмица. У будућности је потребна шира база за селекцију. Успех не може да се створи од 22 играча, већ од 150, као у Скандинавији и Немачкој, где они на такмичење доведу десетак коцкастих двометраша, фантастично организованих и обучених. Ми по условима не заостајемо за њима, али сада је проблем масовност, која је недовољна у новим условима. Морамо ићи до 30-35 хиљада играча, са садашњих 15. Тада ћемо моћи да имамо ширу базу. То ће бити главни задатак и сваког наредног руководства. Најбитније контрапитање на питање да ли ћемо у следећих 20 година имати рукомет, јесте колико ћемо деце довести у њега. Ове друге ствари се полако испуњавају и свако ће моћи у једној нормалној атмосфери да их испуни уз поштен рад. Ми смо од септембра до јуна имали 190 дана репрезентативних акција. Имамо у јуниорима играча који је ушао у идеалну поставу првенства, на позицији која је дефицитарна код сениора, па још ако будемо имали голмана Милића, који би могао у будућности да помогне, то је доста. Као што одбојка ради, која увек попуњава рупе из млађих селекција и то се не осети на резултату сениора, а истовремено, нема неке резултате у млађим категоријама. Можда не прија то мени као председнику, јер бих био успешнији са медаљама, атмосфера би била боља и та деца би се радовала, али мислим да је добро за њихово напредовање. Када погледамо са те друге стране, за младе спортисте може бити добро, што нису у овим млађим данима дошли до највечих успеха, јер би се можда опустили. Овако, свесни су да морају пуно да раде, јер виде да неће сутра лако моћи да се нађу у неким од великих клубова у таквој конкуренцији. Мислим да је то одличан мотив за даљи рад.
Имамо ЕП и СП у окружењу. Шта ће РСС урадити са навијачима који би желели да иду на првенства у Хрватску и Македонију и када ће коначно рукометне присталице моћи да купе дрес и остале сувенире репрезентације Србије?
- Карте за такмичења још увек нису у продаји. Идемо ка разговорима са неким агенцијама и даћемо одређену понуду колективног одласка у Македонију и Хрватску, по неким реалним ценама. Са тим је уско везано оно што импресионира, а то је да хрватска репрезентација игра у Задру пред 8000 људи, а 60% носи дресове рукометне и осталих репрезентација. То је везано за стандард, али и за могућност да се то купи. На срећу, дошли смо у ситуацију да је порасла тражња, тако да морамо у скорије време имати барем официјалне мајице репрезентације, а како иде добро сарадња са Хуммелом, очекујем и да направимо договор око производње реплика дресова. Мислим да би грешка била то не радити, можда већ и од ових квалификација у Нишу у октобру. Размишљали смо да у јуну против Чеха, уз купљену улазницу поделимо људима мајице, како би стварали потребу за обележјима репрезентације и таквим начином декларисања. Надам се да ће се у међувремену десити и то да се надмећемо, чији ће дрес бити продаванији, јер наши репрезентативци и репрезентативке доживљају све већу промоцију кроз медије, а томе помаже и њихово ближе упознавање од стране навијача преко интервјуа на Балкан-Хандбалл-у.
наставак следи...