Светлана Цеца Китић: "Лепо је када ти се поклони читав свет"
У среду је свечаним коктелом у организацији Рукометног савеза Србије, указана част легенди светског рукомета, Светлани Цеци Китић, на добијеном признању за најбољу рукометашицу свих времена. То је био и прави тренутак да од жене, која је тадашњој Југославији, донела олимпијско злато и медаље на Светским првенствима, а са београдским Радничким, освајала Куп Шампиона, чујемо, како се осећа.
- Ово треба доживети. Зову ме са свих континената. Аустралија, Америка, читава Европа, шаљу честитке пријатељи са свих страна. Прелепо је ових дана бити Цеца Китић. Није ми невероватно. да се ово и догодило. Драго ми је. Ово је признање за оно чему сам посветила читав свој живот. Много сам се жртвовала, али много више добила. Драго ми је што је Савез све ово приредио. На ово нисам навикла. Лепо је када ти се поклони читав свет и када те признају код куће.
Ово је признање које симболизује читаву једну рукометну биографију. Који је то успех из играчких дана, ипак, најважнији?
- Из играчких дана, највише памтим Лос Анђелес и злато на Олимпијским Играма 1984. године. Месец дана проведених у Америци, са последњих пет дана, када смо се шепурили са златном медаљом по Олимпијском селу, остаје заувек у сећању. Холивуд, Калифорнија, Санта Моника. То су били дани, као из бајке. Супер смо се провели, направили фантастичан резултат и имали сјајан дочек код куће.
У анкети ИХФ-а, добили сте чак 84% свих гласова. Да ли сте очекивали овако убедљиву победу?
- Искрено, нисам очекивала. Мислила сам да ће бити мртва трка између мене и Зинаиде Турчине, која је била страшан играч и једино би њој признала, да је била боља. Преостале две нису биле на том нивоу. Турчина је и старија од мене, а људи полако заборављају. Драго ми је да се мене сећају и да су ме наградили, овако убедљиво. Нисам била сигурна да ћу победити, али сам се надала.
Прошло је више од 20 година од највећих успеха. Када ћемо добити праву наследницу Цеце Китић?
- Тешко је то рећи. Већ сам рекла да ме Андреа Лекић подсећа на мене, али је њен проблем, што не игра у тако јаком клубу, као што је био Раднички, односно, репрезентацији, каква је била југословенска. Скуп великих играчица на једном месту ме је просто терао да се развијам као играч. Имала сам од кога да учим и ово признање је доказ тога.
Каква је ситуација у Радничком?
- Тешка, али идемо даље, траје борба. Ја сам борац и не предајем се. Надам се да ће бити боље. Можда ће и ово признање подстаћи некога да помогне Цеци. Раднички је клуб свих нас. Он је освајао европске трофеје и проносио славу Београда и ове земље. Такав клуб заслужује пажњу.