Интервју са председником РСС, Велимиром Марјановићем (Други део)!
Прошли пут смо причали о неким задацима, који ће бити приоритет руководства РСС. Први је био реформа Статута.
- Нисам задовољан овим сегментом. Нећемо одустати од промене Статута који олакшава функционисање организације и мења је у смислу регионализације. Ипак има отпора, који су неразумљиви. То се показало и на практичним стварима, јер нам дође клуб из Кладова и каже - Желимо да играмо Другу лигу Центар, која нам је јефтинија, а онда ми кажемо – Зашто не подржавате систем са четири друге лиге, који смањује трошкове? Људи не воле да се нешто регионализује, смањује, јер долази до дисперзије утицаја неких руководилаца. Водимо важне битке за успехе репрезентације и добијање домаћинства ЕП-а, и у таквој ситуацији, морали смо да успоримо са Статутом, јер немамо реалну ситуацију да изгурамо то. Од тога не одустајемо, јер то ствара услове за квалитетнији развој рукомета. Не желимо да буде прегласани и поцепани, да у овом тренутку потрошимо енергију на неке ратове, српске приче. После Статута, долази до обнављања кадрова. Други је подизање свести о дисперзији утицаја, негомилању функција. Заједно са тим иде систем такмичења. Не одустајемо да то променимо у неколико година.
Неколико година? Зар није било речи о следећој сезони 2009/10? Да ли ћемо имати скраћену Суперицу следећег септембра?
- Можда. Током годину дана јавне расправе, никада нема проблема. Али кад тај клуб из кога делегат долази треба да се изјасни, он не каже хоћу мању лигу. Имамо мишљења многих средина, огромног броја клубова, где су сви за не мењање! Онда се појави неко из круга тренера, који каже да треба мењати. И ми смо за то. Али када треба да се дигну руке, више од половине од 60 делегата је против. Људи који одлучују у Савезу нису толико наивни, да би ушли у неко гласање, на коме би били прегласани, јер би онда имали јако тешку ситуацију.
Како то коментаришете? Је л’ то лоша воља, необразованост? Просто је несхватљиво да људи не виде логичност у смањењу Суперлиге, која би на тај начин добила на квалитету, била би лакша за комерцијализацију, а то је пут за стварање озбиљних професионалних клубова, који би нешто значили и у Европи.
- Немају сви исто схватање да би ствари требало мењати. Део је та стега, део је да се неко, ко се бори за себе, увек јачи од онога што се бори за општи интерес. Када видите да би тим променима 16 клубова било, горе, доле, на ивици испадања, уплашено, то је пола Скупштине. Мења се то полако. И ови успеси репрезентације доприносе томе да се мења свест. Видимо по тим старијим кадровима који се полако одричу неких функција.
Зар те промене не могу брже да се одвијају, неким лобирањем, кампањом…
- Могуће да је потребно веће поверење. Не треба нама пуно, можда пар гласова. Мислим да је то много боље, него да кренемо у неки отворени сукоб. И док би ми ратовали, репрезентација би трпела. Нећемо остати мирни и желимо да променимо те две суштинске ствари – Статут и систем такмичења. Можда је ова већа лига у неком тренутку распада СЦГ успела да тргне одређене клубове. У неком тренутку не би било Куршумлије, Бујановца, Прибоја, Војводине, итд. Добра ствар ове Суперлиге је што рукомет у неким градовима постоји. Ако не успемо у реформама, онда значи Србија није за то. Можда ће изгласати систем да се игра са 20 клубова.
По оној, “ако те нико не тера да завршиш факултет, ти ћеш бити наставник и са основном школом”? Многе клубове оваква лига осуђује на таворење, не тера на усавршавање, на професионализацију, на озбиљност. Зар нам треба размишљање “Бићу 12, 13, биће да се поједе и попије после утакмице и то је довољно”, зар нам требају Суперлигаши са "викенд играчима", који због недостатка средстава долазе и тренирају само дан пред утакмицу?
- Са сваком идејом која је мало напреднија од општег мишљења, опасно је играти се. Очигледно постоји диспропорција између мишљења јавности, струке и ситуације на терену. Али онда не могу да разумем да неки тренери који су ауторитети у својим регионима, не могу да убеде те људе, делегате из својих клубова, који долазе на Скупштину, да дигну руке за то. Можда би осим тога што то подржавају, могли да направе неку малу експертизу, како би те људи убедили. Да им представимо разлоге зашто је боље играти под другим системом такмичења. Један феномен јавне расправе је било неслагање, а други, велики број разноразних предлога, који су показали велику маштовитост наше рукометне организације, који на сваки начин избегава ово за шта се залажемо. Ми би на крају крајева, ставили све предлоге, да видимо шта Србија хоће. Надамо се да ће до пролећа наша идеја добити већину.
Значи изгубили смо следећу сезону?
- Нови систем такмичења - Не, по садашњем Статуту. Промена броја клубова, да, али нови систем такмичења, не. Може се рецимо смањити лига, али се не може променити систем. Онда је боље радити системску ствар и променити систем такмичења. Имате невероватну ствар да представници два клуба једног ранга, имају тотално различита мишљења. Један каже да му одговара подела Прве лиге, други каже да не. Они имају потпуно исте услове, али другачије гледају.
Како се борити против сукоба интереса?
- Имамо добре примере, на пример судијске организације, која нам је по правилу, увек крива за све, где се веома пази ко се предлаже и за шта. Људи не желе да долазе у ситуацију да се о њима расправља. То иде спорије него што ја волим, али иде брже, него што би ико раније помислио да ће се десити у Србији.
Постоји још неки феномен...
- Има једна појава о којој је добро разговарати. Сада смо имали период избора руководиоца лига. Та места су на неки одређени начин и плаћена. Нигде се није појавила ситуација, да је играч који се аматерски бавио рукометом и уз пут завршио факултет, да је дошао и рекао - Хоћу да радим, да пробам, имам идеју - Нигде. Жао ми је што је то тако. Имамо много тих људи који су незапослени, а немамо ту врсту инциијативе. Ми приговарамо старим рукометним радницима, који имају по пет функција - Хеј, повуците се. Хоћемо, али ви нађите замену - Није бесмислено пријављивати се. Постоје процедуре и системи избора. Било је критике и на процедуру избора селектора, али се показало да такав систем даје резултате. Фудбал сада поставља трећег селектора, а и једни и други смо били под притиском да доведемо странца. Показало се да смо били у праву. Нема нових имена, а мислим да би могло да их буде. Престао сам да играм рукомет са 26, 27, завршио сам факултет, па дај да нађем себе. Надам се у волонтерство на Универзијади и домаћинство Европског првенства, да онда из круга људи са ова два догађаја, украдемо неког. Млади, школовани, знају језике, познају спорт, могу да дају много више од председника и три потпредседника. Рукомет у Немачкој није председник Савеза, већ маса младих менаџера по клубовима, који му дају снагу. У садашњем ЕХФ-у, Србија је много уваженија него што се овде мисли. Жао ми је што то млади људи не препознају, али се надам да ће бити боље у будућности.
Вероватно је разлог то што ти људи не виде шта би могли да раде у рукомету, јер имамо много малих, локалних Богова, који су у исто време контролори, председници општинских Савеза, судијских организација, локалних клубова, директори лига, итд.
- Тај одговор није својствен младости. Слажем се да постоји таква ситуација, где има и позитивних и негативних примера. Али нигде ти се нико у животу неће склонити, па ти дођи. Неће се рукометни свет променити другачије него било какав други друштвени или политички систем. Млади не морају да буду револуционарни, али морају да испоље ту позитивну дрскост, храброст. И нашу генерацију нико није позвао, него смо скупили храброст после трагичних дешавања у Швајцарској, и дошли смо. Нико није рекао Владице, Милена, Ивице, изволите. Свет се мења, лобирањем, гласањем, тако побеђују људи у савременом свету. Није Балкан-Хандбал дао неко као готов бренд, већ се то временом створило, изборило за своје место. Мора то тако да буде. Зашто тако не би поступали људи који желе да раде у рукомету? Исти је случај са младим тренерима и о томе често размишљам. Спомињали смо их прошли пут. Није сјајна, сигурна перспектива, али ни у држави није сјајно. Либерални капитализам влада и то је то. Систем СОФК-е је био сјајан, али сада је отворена ливада, па ко колико добаци. Могуће је да мало апелујемо на то, да имамо мало кампања за кадрове. Нека дођу у неке канцеларије, у неке форуме, па ће и они препознати своју шансу, шта могу да раде. Кроз Универзијаду ћемо радити скаутинг кадрова, који ће нас сутра наследити и направити боље резултате.
Да ли ће Суперлига ове године имати генералног спонзора?
- Бићу потпуно отворен. Нису још људи у клубовима свесни да су они најпозванији и најзаинтересованији да створе једну фирму, где ће они имати највише користи од тога. Тридесет људи у суперлигашким клубовима може да нађе спонзора, само ако се потруди. Навикли су на систем да то ради неко “одозго”. Никако да схвате поруку да морају сами то да ураде. Лакше ће наћи заједничког спонзора, него све те локалне спонзоре. Проблем је са свешћу. Савез има Петрохемију, спонзора за Куп такмичење и то функционише одлично. Дали смо им пример. Ми не тражимо спонзора, не зато што не желимо,јер имамо капацитета, већ зато што они једном морају схватити да спонзора налази Заједница лиге или фирма коју направе. Једне године бисмо их “преварили” када бисмо им нашли спонзора, а следеће године оставили без тих прихода. Колико озбиљно схватају Заједницу суперлигаша говори податак да некада и економи долазе на те састанке, јер нема ко други. Тих 30 председника и секретара клубова, морају да седну и реше проблем. Или да кажу - Не знамо, дајте агенцији да уради то - Е, онда ће рећи - У тој агенцији су Пера или Мика, они су повезани са овим и овим - Ако они ове године то не буду урадили, то ће се десити, јер немамо времена за чекање.
Било је разговора са неким агенцијама око ангажовања по питању Суперлиге...
- Било је разговора, а са једном је дубоко одмакло. Она жели да се на одређени начин укључи. Једини разлог зашто се то не остварује, јесте да се дође до тренутка када ови људи из клубова неће то схватити као нечију приватну причу, већ да схвате да је то неопходно. Зато ћемо их пустити да се организују и ове сезоне, а ако не успеју, онда неће имати образа, да после три године, кажу нешто против јединог могућег концепта. Надам се да је ово последња таква година, али и шанса да ти људи реше проблем и нађу спонзора. Та цифра од неких 50 хиљада Еура није велика, да толико људи око тих клубова, не може да је нађе. Предложићемо све концепте. То је будућност и тако раде сви. Јесте Бундеслига блиска Савезу, али има своја правила и буквално послује као једна фирма. Изузетно поштује права лигаша, али и тражи да се поштују правила која се односе на све оно што рукомет чини маркетиншки прихватљивим и обезбеђује услове за нормално функционисање на бизнис основама.
наставак следи...