Председник УО РСС, Велимир Марјановић: "Од такмичења корист наредних 20 година"
После ЕУРО 2012 за мушкарце, Србија је добила организацију и другог великог такмичења - Светског првенства за сениорке децембра 2013. године. О ономе шта Рукометни савез Србије чека у наредном периоду, разговарали смо са председником УО РСС, Велимиром Марјановићем.
Вероватно се ни једном спорту није десило да веже два, практично, највећа такмичења у две године.
- Мислим да није ни једном, рукомету сигурно. Морали смо да се окренемо организацији догађаја, као начину стицања места на рукометној мапи света. Осим те борбе, са друге стране је то био најбољи начин да дођемо на врх, међу земље, освајаче медаља. Зато је била жеља да генерације, које ће те 2012, односно 2013. године код жена, потпуно сазрети, покушају да се домогну и медаља. Ако оне дођу и пре тога, нико се, наравно, неће љутити. Овако стварамо све могуће услове тим играчима и играчицама, да уз публику и атмосферу направе врхунске резултате. Мислимо да ћемо као Савез успешно организовати оба првенства. Потребно нам је можда мало више подршке јавности, јер се, чини ми се, не схвата величина догађаја које смо добили. Прошло првенство је гледало 300 хиљада људи уживо, милијарду и по преко ТВ-а, 1500 новинара је било акредитовано. То су цифре које градови домаћини и сви овде морају да прихвате, да знају да ће имати корист. Зато морамо почети од данас да стварамо атмосферу за те догађаје, од којих ће рукомет у наредних 20 година имати користи.
Хоће ли ЕУРО 2012 имати своју презентацију у новој хали "Цар Константин" у Нишу? Пуно је контрадикторности и промашених рокова, до сада, било у медијима у вези ње? Радови још нису почели.
- Одговорићу индиректно, како сам и почео. Мислим да нису сви свесни, какви догађаји долазе у Србију и шта значи домаћинство једног града. Када је Кина добила првенство, прво су се провинције међусобно бориле за то да се нађу у кандидатури, а у корејској кандидатури, коју смо ми победили, корејски градови су нудили најбоље услове да би се, уопште, нашли на списку организатора. Овде, понекад имам утисак, да ми убеђујемо градове да треба да добију 50 хиљада ноћења, 5-10 хиљада страних туриста, у градовима, који никад неће у том броју добити прилику да зараде и да се промовишу. Верујем да ти људи имају жељу и вољу да се првенства одиграју тамо, али немају прави приступ доследности својих порука. Ми не одређујемо величину хале, већ само желимо да она задовољи стандарде ЕХФ и ИХФ. На њима је да кажу јасно, можемо, желимо или не. А, не да уђемо у неки проблем, за који и даље мислим да се може десити, иако нас сви уверавају да је све у реду. То је најгоре. Ми не смемо бити у ситуацији да кречимо дан пре почетка првенства. За оволику игру бројку, ни ми, ни Европа, то не смемо дозволити, а ако све буде ишло овим током неизвесности, ми ћемо морати да разматрамо резервна решења.
Каква је ситуација са организацијом СП 2013 и какви су стандарди ИХФ-а у односу на ЕХФ?
- Ишли смо са иста четири града у кандидатури, с тим што смо оставили могућност да се још неки градови укључе. Стандарди ИХФ-а су нешто другачији. Рећи ћу вам позитивне примере. Буквално, неколико сати после добијања првенства, град Инђија на целу са градоначелником Јешићем је исказао интересовање. Желе да чују услове, па ако могу, да их испуне. Грундфос, велики партнер ЕХФ-а гради велику фабрику тамо, а гради се и хала. Људи исказују жељу на један предузетан начин да се боре за своје средине. Одмах затим се и градоначелник Јагодине, Драган Марковић обратио РСС-у. Ми то изузетно ценимо и прихватићемо разговоре за оба града. Затим ћемо са ИХФ-ом видети, шта се ту може урадити, поготово што начин такмичења на СП, омогућава да се игра прво у четири групе, па онда две у неким новим градовима. Могуће је убацити и неке нове градове. Треба равномерно све да распоредимо. Ова два града су одлична са инфраструктуром, будући да се налазе на ауто-путу, али ником другом, Шапцу или Зрењанину, није забрањено да се кандидују, ако понуде добре услове. У Хрватској смо имали да градови плаћају савезу да се кандидују, то ради читава Европа, а овде се то не схвата. Разговарали смо са председником ОКС, Владом Дивцем, који је става да Ниш мора да добије нову халу, која ће задовољити стандарде и других дворанских спортова. Ми ћемо се сутра кандидатовати и за СП у кошарци, а то не може да се игра у реновираној хали. Просторни и остали стандарди су егзактни и они се морају испунити. Ми нисмо замишљали хале, ни од 15 хиљада гледалаца, ни од 15 милиона Еура. Знамо да Скандинавци праве врло јефтине хале, које задовољавају све услове. То је услов да првенство буде успешно организовано. То није хир. То ни једно реновирање не може урадити. Ако Ниш може, и да обнови "Чаир" и да изгради нову халу, ми смо за то, али нисмо ми подстицали мегаломанију, нити инсистирали на нечему нереалном. Ми у ових месец дана очекујемо тотални расплет, јер је немогуће да највиши функционери ове земље агитују за то, а да неко са друге стране даје нејасну поруку. Ако људи у Нишу не осете важност догађаја и не приђу на тај начин, онда неће РСС одузети Нишу домаћинство, већ ће то он урадити сам себи. Свако мора да одреди своје приоритете. Немамо проблема са паралелним процесима, обнове стадиона у много већем износу. Овде имамо сигурно ЕП, па СП у рукомету, а ту се стварају и услови за оганизацију осталих великих такмичења у другим спортовима, а не верујем да ће се Србија некада кандидовати за организацију Олимпијских Игара или СП, односно ЕП у фудбалу. Свако има право да бира, али треба поћи од тога, како ћу довести Европу и свет у свој град?
Иако смо мислили да је процес одлазака српских рукометаша и рукометашица у друге репрезентације заустављен, последњи пример Ане Ђокић, говори да се неке ствари и даље понављају. Какав је Ваш коментар?
- Мој став је различит од става јавности. Код мене никада није била ствар огуглавања на неке ствари, него мислим да ми као спорт имамо другачију ситуацију, јер производимо велики број играча, који могу играти за друге селекције. Верујем да у другим спортовима наш тридесети играч не може квалитативно да заигра за репрезентације у региону, што је очигледно знак снаге наше земље. То показује и чињеница да имамо обе пласиране репрезентације. Ми као Савез, не можемо ничим спречити некога ко није на списку да одустане од репрезентације. То је стварно ствар његове животне одлуке, циљева које је себи поставио, патриотизма, нивоа спортске културе или моралног опредељења. Наравно да не могу да прихватим ситуацију да неко, ко није позван, одмах одлучи да игра за другог, јер у овој земљи има 14 хиљада рукометаша и рукометашица, који би могли тако да размишљају. Можда је раније то била реклама за те људе, када се то дешавало, па је то повукло још неке.
Како створити антирекламу?
- Ја сам првих година био уплашен да ће се нама десити да рукометаши иду у друге земље да би остварили спортске циљеве. Међутим, од свих тих репрезентација где они иду, Србија је у обе категорије успешнија. Не видим тај основни страх, да нама репрезентавци одлазе да би се спортски остварили. Избијен је тај аргумент, јер смо регионално најуспешнији. Ако је аргумент "нисам позван", то ни медији, ни Савез, ни било ко неће подржати. Колико је то неприродно, говори и чињеница да се то никоме у Европи не догада. Са треће стране, Савез никада не може утицати на то, да ли ће неко бити позван или не. Свака ситуација, где би ми могли да сугеришемо селекторима, да се неко позове или не, могла би да има можда краткотрајне позитивне последице, али дугорочно, опет би неки председник састављао спискове, на које би уводио по пола репрезентације. Овакве одлуке свако има право да осуђује. Што се тиче РСС, ми морамо радити у неким ранијим узрастима, да играчи, када су млади, изграде култ оданости репрезентацији и једну чврсту спортску личност. Овакве појаве нису масовне. Постоје сјајни Данци или Немци, који су бољи од 60-70 посто других репрезентација, који никада, ни за новац, јер то се не доводи у питање, нити за један други разлог, заиграју за неког другог. Мислим да ти поступци немају оправдање, а са друге стране, не могу да им судим, јер су они најкомпетентији за своје одлуке.
ЖИКА БОГДАНОВИЋ