Др Зоран Валдевит: "Генерација која има карактер"
Женска јуниорска репрезентације Србије, остварила је највећи успех млађих репрезентативних селекција на Европским првенствима, освајањем четвртог места. Творац успеха, тренер Др Зоран Валдевит, био је наш саговорник по доласку експедиције у Београд.
Иако медаља није освојена, четврто место и све оно што смо видели у претходних десет дана, може да се подведе под "сјајан успех".
- У сваком случају сјајан је успех победити светског првака, Шведску, на једном тежем такмичењу, јер је ЕП увек тежи од СП-а. Оставили смо иза себе репрезентације, које су претходних година биле боље од нас. Ту бих нарочито истакао репрезентацију Мађарске, која је завршила на 14. месту, а први излазак ове генерације на међународну сцену је био управо турнир у Мађарској, где смо укупно изгубили 54 разлике у три меча. Сада су те играчице завршиле као 14-те, десет места иза нас.
Два пораза од Хрватске у Зрењанину у припремно периоду,, један од девет голова разлике, па пораз од Немица на старту ЕП, одредио је и очекивања рукометне јавности од турнира у Холандији. Међутим, све се преокренуло...
- Прва утакмица је шок за сваку екипу. Очекивао сам да ћемо бити у предности у односу на Немице. И после тог меча, изјавио сам да девојке не треба кривити. Имали смо проблем са реализацијом, 15 промашених шутева са шест метара. Да је пола ушло, ми бисмо победили. Након тог меча, максимално смо растеретили девојке, рекли им да "играмо за нас, не за ове што ће писати коментаре по сајтовима". Ако будемо тако играли, направићемо нешто. То је уродило плодом. Искрено, резултати у нашој и осталим групама су нам ишли на руку. Сви резултати су ишли у прилог нама. Француска је победила Немачку, омогућила да и освајањем бода против Швеђанки изборимо пласман у другу фазу. Тамо смо пренели два бода, што је допринело да будемо ближи полуфиналу. Сва резултатска оптерећења смо покушали кроз разговоре са девојкама да смањимо. То нам је добро ишло, све до меча за треће место, када је умор учинио своје...
До сада нисмо имали успехе у јуниорској конкуренцији. Евентуално су репрезентативне селекције биле на нивоу у кадетској конкуренцији, а онда су се те генерације губиле у јуниорској. То је правдано лошом финансијском ситуацијом, немаштином у клубовима, тако да је ово контра-процес...
- Истакао бих подршку Савеза, без жеље да неком подилазим. Све што смо тражили, добили смо. Трећу годину сам укључен у рад са овом генерацијом и стварно смо имали све могуће услове за рад. Треба вратити веру играчима да они то могу. Успели смо да створимо једну тимску атмосферу, једну компактну целину, где су девојке успеле да дају све од себе. На сваком тренингу и утакмици се давао максимум, а податак да смо на најважнијој утакмици са Хрватском за 20 минута примили два гола, говори сам за себе. Када примите два гола за 20 минута, немогуће је изгубити утакмицу. Мислим да су у кадетској генерацији још увек могуће осцилације. Са сазревањем, са више озбиљних утакмица, може се поставити неко мишљење. Најчешће слаби резултати у млађим категоријама определе ту генерацију. Ова генерација је показала да има карактер. Један нови квалитет, кога нисмо били свесни, појавио се на овом такмичењу. То је максимум у најважнијим утакмицама. Да се десило једном, рекао бих да је то било случајно. Међутим, то се десило и са Шведском и са Хрватском. То нас је довело до борбе за медаље. Није то био наш тактички задатак. На свакој утакмици смо давали све од себе. Вероватно нас је то коштало медаље, јер на крају нисмо могли више енергетски да издржимо.
Данска је у овој генерацији за корак испред свих...
- То је једна машинерија. Оне су најкомплетније, а већ су биле златне и пре две године, као кадеткиње. Играли смо са њима, играли колико смо могли, парирали. И ту нам се у другом полувремену десило да губимо осам разлике, али смо се опет вратили, имали шансу за прикључак. Многи тренери других репрезентација су нам прилазили и честитали. У полуфиналу смо одиграли добро прво полувреме. Суђење нећу коментарисати. У другом делу, пад концентрације и умор, резултирали су лаким головима. Холанђанке су све казниле. Више од тога, стварно није могло. Против Аустрије, није било снаге. Затајила је реализација, стизали смо, али нисмо успели. Не бих издвајао играчице, ни по добру, ни по лошем. Имали смо стварно најбољег голмана турнира, Јовану Рисовић, али смо све заједно постигли захваљујући одбрани, на којој смо много радили задњих месец дана - рекао је Валдевит и додао:
- Једини сегмент у којем наше девојке заостају за светским врхом је тај тркачки. Имамо проблем са физичком спремом, трчањем. То је немогуће преко ноћи променити. Потребно је кренути са неким новим методским поступцима, са неким новим генерацијама и бити стрпљив, сачекати шест до осам година да се тај циклус заврши, па да видимо колико смо и да ли смо пришли. Играти спор, балкански рукомет, више не пролази на највишем нивоу...
Како одржати овај квалитет игара и на овој малој еуфорији поновити овакав резултат на Светском првенству и направити корак напред за српски рукомет...
- Надам се да ћемо се пласирати на СП и тако самим пласманом остварити велики успех. За младе играче је веома битно да играју велике утакмице на великим такмичењима. Сваки наш пласман на велико такмичење је успех сам по себи. Играчице морају својим индивидуалним приступом да учине све да се унапреде. Клубови у Србији раде максимално, верујем, у односу на услове које имају. Играчице морају доста уложити саме у себе. Ако у Холандији у разговорима чујемо да најбољи пивотмен ЕП, Хрватица, Катарина Јежић, већ годину дана пола своје стипендије троши на кондиционог тренера, онда је принцип познат. Код нас, ни једна играчица нема свог кондиционог тренера. Такав додатни рад је за сваку играчицу неопходан, како би могле да напредују. Не радује ни податак да у првих пет екипа у Супер лиги само Сандра Филиповић игра стандардно. Тек од шестог места, па на доле су клубови, где су репрезентативке и то довољно говори у шта се у Србији улаже. Имамо и две играчице из Медицинара, који више није ни Суперлигаш. Клубови морају девојкама да пруже шансу. На пример, ми Јовану Мрљеш видимо као алтернативу на десном крилу, док је она, до сада, у другом тиму Књаза играла бека. Десно крило, Јована Поповић се сели у Шведску и радимо на томе да јој обезбедимо најбољи могући рад у наредном периоду. У блиској будућности, када прође овај јуниорски циклус, мислим да би три играчице могле да конкуришу за сениорски састав. Да ли ће то и бити тако, зависи од њиховог рада, као и тога, у ком ће правцу ићи стратегија сениорске репрезентације. Мислим да има простора и да се треба улагати. Кренули смо уљуљани, без самопоуздања, али девојке су показале квалитет и на њих треба обратити пажњу...