Председник УО РСС, Велимир Марјановић: Нови селектор до прве недеље септембра
Занимљиво лето што се тиче српског рукомета. У недељу су пескаши завршили као шести на Светском првенству у Бразилу, пре пар недеља су јуниорке освојиле 12. место на СП у Хрватској, а јуниори су започели своје такмичење на ЕП у Аустрији. Уз најаву ЕП кадета у Пољској, са којима је на припремном турниру у руском граду Перму боравио и председник УО РСС Велимир Марјановић, као и незаобилазну тему – питање новог селектора сениорске репрезентације Србије, било је пуно разлога за разговор са првим човеком српског рукомета:
- Осим указивања части Александру Тучкину једном од највећх играча свих времена, боравио сам у Перму и на препоруку Међународне рукометне Федерације, као њен члан, а повод је наравно био и учествовање наших кадета на турниру који је био изузетно добро организован. Добили смо позив од Руса због онога што значимо у свету рукомета, али и због наших специјалних односа. Гостопримство је било изузетно у Перму. Обављени су разговори са релевантним личностима из света спорта, али и привреде. Корак по корак прилазимо потписивању једног уговора о сарадњи са руском Федерацијом, која ће бити на свим нивоима, као што то имамо слично са Републиком Српском. Она се односи на одигравање турнира, размену искустава и разним другим погледима, што нам је потребно, јер и једни и други имамо делове спорта који живе у прошлости. Морамо ухватити корак са трендовима, пре свега на терену, не мислим у организацији. Та размена искустава је корисна, а из ње би произашла одређена комерцијална и политичка сарадња, јер је очигледно да су наша два друштва добро повезана.
Како оцењујете резултате млађих категорија овог лета, пре свега, јуниорки, које су на свом првом такмичењу дошле до 12. места на Светском првенству?
- Девојке које су биле на првенству могу више, с обзиром да у том саставу има неколико будућих репрезентативки. У млађим селекцијама пролазимо кроз реформу система такмичења и селекције. Убрзали су се токови од када смо увели координаторе за мушки, а сада и женски рукомет. То сада решавамо, јер нисам задовољан оним што смо радили у млађим категоријама претходних година, без обзира што смо били стални учесници, што је било коректних резултата, медаља, два полуфинала. То није оно што можемо да урадимо, превасходно због начина и стручности рада у тим селекцијама. Пролазили смо кроз процес различитог начина доласка до људи које води те селекције. Са овим искуством које имамо радимо на томе да поставимо врх те једне пирамиде. Да би били бољи резултати и праћење рада, мора се ићи ка томе да у предселективним годиштима (у овом тренутку 1998), имамо велику ширину, да ни једно талентовано дете не буде необухваћено. Свако дете мора да добије шансу у такмичењу или селекцији. Кадетски узраст треба да донесе ужи избор од 40 до 60 имена, да деца круже по камповима, уче шта значи бити репрезентативац, а тренери да буду педагози, који имају чврсте селективне критеријуме како треба да физички, технички, тактички изгледа тај репрезентативац. Тек у јуниорском саставу треба правити такмичарску екипу која иде на резултат.
Рекли сте да је проблем струке горући проблем у српском рукомету...
- Проблем је у систему стварања и рада тренера. Од неких се тражио резултат, од неких стварање играча, али свих сви тренери морају бити компатибилни систему ако се жели успех. Није исти тренер ако желимо резултат или ако хоћемо да научимо децу шта значи бити репрезентативац. Није исти приступ. Завршница овог система који стварамо у млађим категоријама иде у том правцу, а према томе ћемо и бирати људе који ће радити са том децом. Очигледно је да у кадетском узрасту не може бити приступ сениорског рада и односа. То су премлада деца, осетљива на многе ствари. Прерано је тражити однос који тражимо када обуку сениорски дрес. Са овом променом то би био свеобухваћени систем рада. Поготово је било искакања код девојака, иако смо ту имали медаљу и два чеврта места, али се видело да по једној генерацији прескачемо велика такмичења. Све то због тога што пирамида није била потпуна од предселективног годишта.
Промена ће се и односити на однос количине тренинга, односно, утакмица у млађим категоријама...
- Евидентно је да огромна количина тренинга, а мала количина утакмица не доноси напредак деци, напротив, обрнуто. Наша деца су инфериорна у односу на сву децу на великим такмичењима, јер Скандинавци у свом годишту одиграју по 60 утакмица годишње, а наша – 5-6. У таквој ситуацији у старту смо у губитку. Врх пирамиде је доста окупљања са много утакмица.
Често говорите и о томе да се српски рукомет бори са прошлошћу...
- И овај пут у Русију је потврдио, уз поштовање сваке прошлости, да смо у многим стварима остали у осамдесетим годинама. Поредимо се са системом који је неадекватан. Тада је било 4 месеца окупљања, имали сте играче у домаћим клубовима, толику базу и квалитет да сте могли да поставите своју замишљену игру, а противник да се прилагођава. То смо звали нашим системом. Сада смо у ситуацији да су се сви развили, да мораш да имаш екипу оспособљену технички и тактички да се прилагоди сваком противнику. Немамо ту замишљену игру, немамо квалитет, ни снагу, а то не раде ни најбољи клубови и репрезентације на свету. Сви су прагматични. У складу са тим, део корена обуке наших тренера иде из тог времена и та игра са доста спорости, полушаблонизованих и непрактичних полаза, без темпа, без индивидуалног напада и одбране, показује велике минусе и код сениора и у млађим категоријама. Морамо да схватимо да нисмо Југославија, да немамо пет играча на једном месту, где ће конкуренција да избаци квалитет. Најпогрешније је да форсирамо систем игре који играчи и играчице не могу да испрате. Када видите да 50 од 60 минута једино ми играмо са полазимо који не дају никакав резултат, онда је јасно зашто заостајемо. Те полазе диригује клупа, а не терен. Ако сматрамо да је дански систем најшаблонизованији, па и тамо тренери не причају шта се игра, већ је екипа обучена и спремна да то сама изнесе. Опасност је да добијемо играче неспособне да се прилагоде нечему што није шаблонизовано. Испашће да их уписујемо на факултет, а да нису ни основну школу завршили. То је проблем који се мора решавати и пренети у реформу струке након ове реформе млађих категорија.
Месец и по дана је прошло од неуспеха у квалификацијама за СП 2015 у Катару и разлаза са Владаном Матићем. На првом УО сте говорили да је потребно прво одредити правац, амбиције у наредном периоду, састав, а онда изабрати човека који ће се уклопити у ту причу. Докле се стигло са избором новог селектора?
- Када смо настали као самостална Србија, успели смо да радом и дриблингом прецртамо многе минусе и у свим аспектима достигнемо модеран рукомет. Једино где то нисмо успели јесте струка. Не би то био проблем да се директно не одражава на квалитет наших игара – крајњи производ, репрезентацију. То је највећи проблем српског рукомета. Из тога произилази изнуђено решавање оваквих ситуација. Никада се није радило о аматеризму и нечијој слободној вољи приликом избора, већ ограниченим могућностима. Ми смо код Матића ишли са идејом да млађи тренер стаса уз репрезентацију, да ћемо добити тренере на дужи рок, рачунајући да ћемо квалитетом изборити СП у Катару. Показало се да то није била исправна концепција. Сигурно постоје и нека имена од раније, сваки тренер може да обавља тај посао и да за то прима плату, а да ли ми као рукомет заузврат добијамо адекватно? Тренутно лутамо и размишљамо који би то странци могли да буду, не одбацујући домаће решење, али то је врло тешко. Баријере су велике. Код странаца језик, новац, план, стратегија, подељеност ангажмана. Код старијих домаћих тренера је то живот у времену од пре 20 година и гледање на тренера као светињу и једину звезду на сцени док су остали небитни. Код млађих тренера, то што тек уз репрезентацију треба да створе своје име. Зато сам рекао да је пут важан. Ако ћемо рећи новац није важан, онда треба довести трофејног времена са најмање препрека у језику. Ако ћемо да кажемо стварамо тренере, онда Дејану Перићу да придодамо некога из те генерације, Ненада Перуничића, било кога, али да будемо свесни да ако не успемо, не смемо да критикујемо и скидамо главе. Трећа опција је да узмемо нека од коришћених имена, али тада знамо, не идемо напред већ стојимо у 2000. годинама. То су три могућа правца.
Још увек нема ни једног конкретног имена?
- Лично знам за који сам правац, али он је у овом тренутку немогућ. То је Љуба Врањеш и слични људи који су на светској и европској сцени. Највећи недостатак је што ми немамо 15 тренера у европским клубовима и то морамо да признамо. Да их имамо сваки од њих би могао да буде селектор. Наравно да много има кандидата који виде Савез као сигурно место за ангажман. Добију плату, буду на сцени, пронађу ангажман за касније, а шта ми добијамо? Мени је ово најтежа ситуација за осам година на челу Савеза. Надао сам се да ће се и тај проблем решити са успесима које смо имали. Да ће се људи преокренути у стручном смислу, да ће се родити неке нове генерације тренера, да ће кренути да раде, не по егзотичним дестинацијама, већ у стварном рукомету. Овако, када гледам млађе категорије и видим ствари које се пресликавају из прошлости, забринут сам. Сви можемо да будемо селектори, а да нема резултата. Струка даје финални ефекат. У Русији нису схватили промене у рукомету после силаска са сцене генерације Тучкина и осталих која је освојила два олимпијска злата, 10 разних медаља. Ми глорификујемо наше играче који имају једну или две медаље, а њихови имају по 10, од којих за многе људи у рукомету нису ни чули. Остали су да живе у прошлости и зато су доживели ових пар година неуспеха. Сада су испод нас, између осталог и зато што људи који су долазили у Савез нису могли да се боре са ауторитетима из прошлости. Када је тражено од Владимира Максимова да се из Чехова пребаце у Москву, он је рекао да у Чехову има све услове. Да, али рукомет се игра за публику, медије, играче, па тек онда тренера. Такав систем више нигде не постоји. Ми нисмо били толико изоловани, али немамо створена нова имена и људе у светском рукомету. После 2012. године, имали смо начин како да преспојимо, да сачекамо долазак нових тренера, а за то је било потребно да Вуковић или Врањеш одраде циклус до Рија или да Матић прође ове квалификације. Временом би се то створило. Када имате план А,Б и Ц, ко је још размишљао о томе да прави и план Д? Врло је тешка ситуација. У овом тренутку бих волео да постоји континуитет дела стручног штаба, да остане Дејан Перић, да буде присутан у свим селекцијама. Ако донесемо неку одлуку, да не наступи тотална промена, већ да задржимо нешто. 
Која су то имена са овог говорног подручја, а да испуњавају критеријуме врхунског квалитета и постигнутих резултата?
- Морамо водити рачуна и о новцу, и о рукометном и друштвеном амбијенту у коме се налазимо. Човек кога много ценим је Сеад Хасанефендић. Он није опција у овом тренутку, има ангажман у Тунису. Пробали смо са њим у једном тренутку, не желим да га трошимо, то је човек чије знање треба користити. Тако и са Врањешом, који можда не може да буде селектор, али би могао да креира развој нашег рукомета на неки саветодавни начин. Да правимо играче и тренере који су другачији, да су обучени да играју сваку врсту рукомета, а не да буду гомила марионета које покреће неко са „10 лево и два десно“. Мој велики пријатељ и неко са ким се често чујем је Лино Червар. Врло радо бих га видео на клупи, али то је вероватно немогуће. То је човек коме би са пуним поверењем дао и клуб и репрезентацију, јер знам да би он направио резултат.
Да ли би у случају Червара препреке биле финансијске или геополитичке?
- Укупно, и једно и друго. Неко ко ради у клубу са добрим условима, тешко је да бисте могли да га преузмете у Савез, а да не платите више, а то није реално у нашим условима. Некада се не ради ни о могућностима Савеза, већ о целокупном амбијенту и томе да ли би то наишло на добродошлицу. Ако је прави тренер, наћи ћу све. Не постоји то што не може да се нађе за неке од њих, али морамо размишљати и о тим геополитичким разлозима, јер се понекад осећа превелики притисак на тренера, а ако се то покаже у његовом раду и пренесе на екипу, резултат трпи. Нека од тих имена мени су увек добродошла. Причало се и по Србији да ли је Драган Марковић прави избор за клупу БИХ, а он човек узе репрезентацију и оде на Светско првенство. Људи који воле рукомет и који га прате, препознају начин на који нека екипа игра и тренерове идеје. То је оно што нама треба, а не продаја квази магле и знања за велике паре. Има имена која би прагматичним радом остварила резултат, али је питање како би их играчка и целокупна јавност прихватила.
У свему томе поставља се питање и играчке спремности да прихвате одређено тренерско име...
- Осетљиво питање. Не зато што су играчи уображени, већ зато што је присутна та психологија, начин вредновања ствари који су научили на Западу, ко је већи ас, чији је уговор већи. Сада да дође неки врхунски тренер који је прошле године освојио неку титулу и каже „баци лопту у аут“, више би му веровали него неком тренеру без ангажмана, који би им рекао „шутирајте на гол“. То му дође тако, такав је свет у коме живе, где је све номирано и рангирано, где важи професионализам. Ако им веће име од њих каже нешто, они ће то и урадити. Доста пута су послушали и Савез, јер су веровали ауторитету државе, организације и појединца. Свако ко је ауторитет, наметнуће све што жели. Како се долази до ауторитета, то је питање за струку. Преваром не може, живимо у доба информација. Не може „ложењем“, не може терором, не може са четири месеца рада, јер то не постоји више. То мора бити именом и знањем. Ако нећемо, онда други концепт, стварања тренера и играча у наредне четири године, али онда не треба притискати Савез.
Све је присутнија теза да је ова група играча изгубила мотив за играњем у репрезентацији, нарочито након Данске и баража за СП. Зенит је био у Београду на ЕУРО 2012, а од тада, резултата нема, али изнад свега, брине та анемичност са којом репрезентативци прилазе мечевима...
- Зенит јесте доживљен зато што се атмосфера у Арени никада неће поновити. И сам бих дао све на свету што сам доживео за оно полуфинале у Арени против Хрватске. Тог дана сам рекао да не жалим ни за једним даном који сам провео у рукомету. Све се вратило. Вероватно то постоји и код играча, али ипак су они такмичари. Знају они да изнад те сребрне медаље постоји нешто више. Постоје медаље на СП и Олимпијским Играма. Како то код њих добити, то је питање за тренера. Прави тренер види ко нема више тај порив и тог играча одстрањује. Не могу да кажем ко су ти момци, али знам да код већине то може да се пробуди. Да им се градира, баш због света у коме живе, освојили сте једну, а ови су освојили оволико, ово и ово. Тучкин се враћао после три године паузе, па је освајао медаље. Посао тренера је да пробуди или одстрани. Постоји засићење код играча, али није доминантно. Доминантно је бити им ауторитет.
Када ћете донети одлуку о новом селектору?
- У задњој недељи августа или првој недељи септембра. Научили смо на примеру Врањеша да клубови на Западу преко тренера штите себе, а ми смо у подређеном положају. Савез и клубови овде су мали мишеви, прихвате све, не заштите се ничим, а онда уследе проблеми. Тренер заврши мандат и не сноси никакву одговорност. Та позиција није добра и треба је мењати. Да је другачија, не би било 20,30 тренера који сами себе кандидују кроз медије. Ретко ко је спреман да обећа нешто својим именом и презименом. Имали смо у оно време храбар потез Јовице Цветковића, који је узео нестворену екипу, за 2000 еура, и кога смо подржали, и када се није пласирао на прво такмичење. Можда је то и неки четврти пут. Да кажемо „људи крећете од нуле, имаћете и услове као од нуле“. Ко је храбар, ко верује у себе и ко нечим гарантује напредак, прихватиће. Не кажем да сам за ту опцију, али онда постоји. Тренер који дође на добре услове са формираним тимом никада није губитник. Мало се изрекламираш, стекнеш искуства, зарадиш новца и одеш на крају. Та позиција није добра по Савез и желимо да је променимо – јасан је Марјановић.