КОЛУМНА: Мравчак на Сајму
Не знам чија је тачно идеја о одржавању Сајма спорта али је свакако одлична. Можда се она овде не буде разумела одмах али нам је сигурно била скоро нужно потребна као путоказ. Нису Срби народ нарочито прихватљив за симболичка лидерства или оно што неки зову „управљање путоказима“ и то нас битно разликује од неких успешних попут Руса, Немаца, Американаца међу великима или од Скандинаваца нпр међу малим или средњим народима, па зато тешко разумеју или не знају чему служи чак ни Божићна посланица Патријарха а камоли нешто мање значајно у политици, култури, спорту тј друштву уопште. Зато смо често као друштво неефикасни па и неуспешни чак и када имамо добре намере, идеје, планове а сваки лидер на било ком нивоу је обавезно суочен са тешким прихватањем сваке акције, замисли, стратегије и то у распону од неразумевања до опструкције који пропорционално више расту колико је та идеја више реформска или чак само и другачија од устаљеног или уобичајеног. Зато нам је између осталог и друштво сличније оном које је Андрић описивао него оном коме сви наводно тежимо. Мислимо да није довољно разумети басне него да у том времену треба и живети а не мењати се, прилагођавати, напредовати не схватајући да ко се не креће брзином Света, неће ни постојати.
Елем, ту се враћам на Сајам, легендарну басну од мраву и цврчку и наравно рукомет у свему томе. По мени осим других циљева и разлога један од најбитнијих за одржвање оваквог Сајма спорта је измена свести оног дела српског спортског миљеа који још није схватио глобалну промену у спорту у правцу окренутости публици, медијима, сваком човеку а не пукој борби за резултат, одржавању утакмица или такмичења као једину сврху бављења спортом. Оног дела који још не схвата да и та основна функција бављења спортом постаје бесмислена ако за њу нико не зна, да резултат не постоји ако се не промовише, да је победа бесмислена ако је актери својим понашањем или иступима у јавности укаљају, да се спортом нико више неће бавити ако се ка људима не иде анимативно и да се спортска активност као производ неће продавати а тиме неће имати од чега ни да живи тј нестаће. И ето сличности са нашим друштвом из првог пасуса.
Ево и рукометног примера. Контактирало ме доста људи претходних дана у вези мишљења бронзаних југословенских репрезентативаца Драгана Шкрбића и Ратка Николића изнетих на друштвеним мрежама. Укратко Шкрбић каже да не може више да чита моје изјаве о циљевима РСС, пита ко ће одговарати ако се не остваре (захвалан сам Весни Лазић службеници ЕХФ ако је ту стала у моју одбрану речима да „Веља сигурно неће“ ризикујући јер вероватно се у ЕХФ не би гледало благонаклоно на такво мешање) као и да сам краљ демагогије и да ми се диви. Николић, реагујући на позив Савеза свим актерима у рукометном спорту да дођу и посете Сајам каже да се на позив насмејао и запитао откуд идеја потписницима позива да га позову кад су му толико тога нажао учинили. Многи од људи који су реаговали имали су различите изливе огорчења овим иступима и њиховим износиоцима али неколико од њих је изнело пример из басне о мраву и цврчку која је ваљда свима позната па је нећу препричавати (мрав ради а цврчак цврчи итд итд).
Наравно да сам и друге али посебно ту оцену одбацио и то из више разлога. Пре свега то су прослављени рукометаши, бронзани репрезентативци и по мом мишљењу поштени људи и кад год сам имао прилику не да сам им икада учинио нешто нажао него сам и помогао ако сам био у могућности и тако ће бити и убудуће због тога што су били идоли многим младим рукометашима. Навођење примера из басне сам осим из раније објашњених разлога у овом тексту посебно оштро одбацио јер сам мишљења да смо за то криви ми сами јер је на нама да свим грађанима Србије па и других земаља, Немачке, Шпаније, Аустрије, целе рукометне Европе и Света а посебно познатим именима нашег спорта, представимо и себе и оно што радимо а не да они о томе закључују из рекла казала прича из треће руке, скраћених електронских издања већ скраћених вести и изјава, субјективних ставова актера неких догађаја итд итд.
Аксиом је да ако постоји разлика између вредности некога или нечега и мишљења о том неком или нечем, онда је то најчешће последица лошег или недовољно доброг представљања. Уз све што ја, вечито незадовољан, мислим да је могло и више и брже и боље, како би иначе било могуће да било ко не зна да је Савез који је пре осам година кренуо од претквалификација тј од нуле а дошао до медаља у млађим категоријама у обе селекције, до златних медитеранских медаља у обе селекције и до сребрне европске мушке и сребрне светске женске медаље. Да ли би било могуће не знати да смо актуелни светски вицепрваци, пети на ИХФ ранг листи (најбољи пласман од свих наших спортова а о осталим гранама друштва да и не говоримо), по други пут уврштени званично у Топ нације светског рукомета пре неки дан? Како би се десило да се доведе у питање најава циљева Савеза ако би се знало да су и претходни сви били јавно најаваљени и остварени закључно са пласманом на ОИ Лондон? Шта тек онда рећи ако се не зна да смо у конкуренцији најјачих земаља добили и фантастично успешно организовали два европска и једно светско првенство у две године што ником никада није успело? Зашто се не зна да званично имамо најбољу репрезентацију у избору ОКС као и најбољег тренера за прошлу годину, најбољу играчицу Света, најбоље младе играче и играчице Европе, најбоље стрелце Лиге шампиона и лига, најкорисније играче и чланове идеалних постава првенстава? Да смо направили рекорде гледаности у халама (22.000 људи) и на телевизији и у српским и у међународним оквирима (најгледанији спортски догађај икада полуфинале ЕП Србија Хрватска 3,3 милиона гледалаца а девојке на трећем месту са 2,7 милиона)? Како бисмо добили пет Мајских награда за две године и створили репрезентације а и репрезентативце (који из истих ових разлога у јавности још нису представљени као и идоли и легенде иако су то свуда осим у Србији) са најсјајнијим медаљама за српски рукомет ако нисмо исправно радили и ако је наш спорт онакав како га понекад познати бивши рукометаши представљају секући грану на којој седе а да то нико други не ради у осталим спортовима?
Посебно ми је овај став изражен и погађа ме из личних разлога. Како је могућа тако обрнута перцепција за неког које ово са свим рукометним људима и сарадницима остварио као волонтерски рукометни радник, који од Савеза никад није примао зараду, никад учествовао у уговарању послова, никад наплатио трошак горива, телефонског или рачуна у кафани, који је за осам година наплатио тридесетак дневница вишеструко мањих од износа потрошеног новца на тим путовањима а о поређењу са износима новца донетим у рукомет да и не говорим? За неког ко је (као једини председник Савеза у Србији и Европи без своје канцеларије) са сарадницима и органима, Савез из минусног стања превео у ситуацију без дана блокаде и динара дуга било коме већ осам година, спровео реформе правног, такмичарског (иако је пар дана пре скраћења свих лига од истог актера на друштвеним мрежама био оптужен да ће проширити лиге уз никад извини након тога) и система млађих категорија? Сами смо наравно криви ако се не зна да смо први увели потпуну јавност у раду (а да никад за ових осам година нисам позвао ниједног новинара као реакцију на написано и да сам увек одговорио кад су ме позвали), први донели правилник о сукобу интереса и увели као праксу изношење имовинске карте за председника, пререгистровали клубове, спречили варање играча, увели дозволе за сезоне, одржали више од тридесет Скупштина и осамдесет Управних одбора. Откуд би се постављало питање ко ће одговарати кад би се знало да смо два пута расписивали превремене изборе а да је свака прва годишња Скупштина претворена о гласање о поверењу? И шта осим урађеног урадити да то не буде тако?
Кад не бих имао ставове са почетка текста, рекао бих важно је да нас цене Европа и Свет, да све ово препознаје спортска јавност Србије (што је и доказано наградама, признањима именовањима па и Медаљом заслуга за народ Републике Српске) као и најважнији део рукометих људи у Србији тј прави рукометни народ. Међутим, свестан времена у коме живимо и радимо (и кад се не слажем са свим што то време носи) мислим да морамо много више да учинимо на представљању оног што радимо, на томе да информације о томе дођу до сваког човека, детета, играча, навијача, медија и целог друштва иначе ћемо бити у опасности да само једна реченица доведе до заборава свега постигнутог (нпр да смо актуелни вицепрваци Света). Зато треба да прихватимо чињеницу да живимо у медијско и време комуникација и да је нужно бити истовремено и мрав и цврчак а одличну идеју одржавања Сајма спорта треба да схватимо као поруку да изађемо из својих зачараних кругова омеђених радом и резултатима и спорт приближимо сваком грађанину Србије, инвестирамо у њихову анимацију и бављење нашим спортовима и јавно се захвалимо иницијаторима и организаторима Сајма Спорта на указаној шанси. ХВАЛА
Председник РСС, Велимир Марјановић Нови Сад, 29.11.2014.г.