ДАН РУКОМЕТНЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Свим рукометним људима као и целој Републици Српској честитамо Дан Републике Српске
„Опрости, Мајко Света, опрости, што наших гора пожалих бор
на ком се, устук свакој злости, Блаженој Теби подиже двор.
Презри, Небеснице, Врело милости, што ти земаљски сагреши створ,
кајан ти љубим пречисте скуте, Санта Мариа дела Салуте.“
Када сам видео да је судар неизбежан али да се добрим реакцијама може свести на што мање последице, још једном гледајући на моју породицу смештену на задњим седиштима, помислио сам, добро је, биће све у реду. Јер, осим да мој рођендан, 28. децембар, проведемо на завејаним и леденим путевима Србије и Српске, фалило је још само да уз саобраћајну несрећу неко од њих још буде и повређен. Умиривао сам савест чињеницом да је полазак у Теслић на први Свесрпски куп у рукомету била једина исправна одлука имајући у виду значај тог догађаја за српски рукомет као и количину уложеног рада и енергије у цео пројекат сарадње Рукометних савеза Српске и Србије у 2014.г. као и да је одлазак на тај дан са породицом била једина могућа одлука имајући у виду количину времена и значајних тренутака коју свако нормалан треба да проведе са својим најближима и поред свих пословних и огромних рукометних обавеза, наравно, ако то све хоће да ради како треба. Недостатак страха у очима Драгиње, Стефане, Момчила и Милоја као и осмех познатих рукометних лица из другог аута ме охрабрио а за наставак пута је било још потребно да је ауто у возном стању обзиром на звукове које је стварао. Поглед споља и уништена предња бочна страна моје „алхамбре“ довела ме у сумњу, али чињеница да смо већ ушли у Теслић а да је до утакмице још 15 минута ипак је правладала у одлуци да уз жаљење над излупаним аутомобилима и непријатности којом су учесници били изложени, ипак одмах након чупања „вишка делова“ и уз слоновску буку а пужеву брзину, продужимо ка спортској хали Теслић.
Већ од самог уласка у халу открављују нас забринута али срдачна и пријатељска лица домаћина из Теслића и РСРС, дивна рукометна публика као и наравно оно што је суштина – рукомет. Лепа рукометна младост Бања Луке и Крагујевца неоптерећена ичијом рукометном и државном прошлошћу, довољно млада да буде чиста и неупрљана профитерским и себичним гледањем на рукомет које често имају већи играчи а мањи људи, играла је тако да ми је и неколико Бошњака, старих рукометних људи, рекло: „свака част на овоме, ми то наравно не одобравамо политички али рукометно радите и то је права ствар јер међу овом децом има неколико бисера а ко би их где видео или дао прилику да се виде“. У финалу Војводина на нивоу свог реномеа, шампионски, осваја историјски Куп, први како у рукомету тако и у било ком другом спорту који ће нас као и у много чему другом следити када то буде лакше и корисније. Лепа утакмица са правом, поштеном и занатском Дервентом, предвођеном мајстором Зораном Докићем, била је прави крај спортског дела Купа под покровитељством Председника Српске, Милорада Додика. Свечана завршна церемонија на нивоу овог догађаја, са одушевљењем свих у хали присуством и учешћем капитена репрезентације, освајачем и најбољим стрелцем Лига шампиона, сребрним европским а златним људским Момиром Илићем, прави су мелем и зацељују штете и од саобраћаја и од малих људи који све ово нису и неће разумети.
Завршетак догађаја враћа нас у стварност и решавање повратка у Нови Сад а поправка се у недељу ноћу по снежној олуји чини као немогућа мисија чак и да си у свом граду у радно време и за неколико дана. Међутим, пријатељи из српског и теслићког рукомета, председник Здравко Милићевић, Раде, Перо, Мићо, Шапоња и други који су ту, одмах се дају у акцију и док смо се испричали о целом догађају и свему што је урађено прошле године у нашој сарадњи (утакмице обе репрезентације, кампови, посете, састанци, одликовања и награде), за час је ту мајстор Томић. Извињавам му се за цимање по невремену у недоба, а он одговара: „Богами си га добро омлатио ал средићемо, нек сте ви нама дошли овде“. Те његове речи, човека који је изван круга нас рукометних фанатика којима због рукомета ништа не би било тешко, копкаће ме целе ноћи враћајући ме у сферу много већу и значајнију од рукомета.
Рукометној причи, као и увек никад краја, може се и до јутра и до сутра, моји као и увек навикли на стрпљење, трпљење и чекање, издржавају све као и обично и тако сачекујемо јутро и оспособљен ауто да кренемо јер свима је радни дан. Срдачан растанак од људи који су урадили велики посао организацијом овог турнира, завршава једним саветом („пазите се, медији баш и не прате све што се у оквиру ове сарадње урадило али то је зато што се некима то не свиђа а ти нису ни добри ни немоћни“), једним закључком („наставак у 2015.г. плус Куп за даме“) и једним тихим амином („црква Свете Тројице вам је успут“). Савет као и увек прихватим али радим оно за шта верујем да је исправно, закључак је ок али за будуће планове док је упут ка Храму деловао као светионик а светионике треба пратити.
И већ је поглед споља на предивни нови Храм Свете Тројице давао одговоре на многа питања а био је само део емоција доживљених по уласку у њега. Величанствена унутрашњост фантастично живописаног Храма уз фреске и иконостас какви се виђају ретко где у крајевима где наш народ живи били су само одговарајућа посвета за оно највредније у њему, за светињу од које је саздан и Храм и Теслић и Српска. Јуначки еп пред којим сам се осећао посрамљеним због и зрнца дилеме око организације Купа, целе сарадње, путовања, саобраћајке и свега сличног тако дневног и прозаичног и код мене и било кога у Србији, рукометној и осталој. 482 имена уклесана у зидове овог Споменика, узидана у слободу Републике Српске и жртвована за наду у опстанак српског народа су ме болно подсетила на оно што добро знам а што би и сви други требали да знају. Цела Српска је од жртава српске младости у три рата саздана а само кад и где је било таквих жртава ту је овај народ и опстао и само, нажалост, на таквим разарањима су настала наша највећа национална остварења Српска Војводина и Република Српска. Пред њима оплаканима стајао сам окајан због тог што су били спремни да дају и крв и живот за оно за шта неки од нас нису спремни ни лопту да бацају, ни да ураде било шта на спортском, културном или било ком пољу живота. Недовољно окајан јер су они Мали а Велики разумели зашто треба, а многи наши велики а мали ни сад не разумеју шта треба, као што нису разумели ни пре 150 година кад је исти пут пролазила Српска Војводина.
Данас, на Светог Стефана, на Дан Републике Српске, 9. јануара 2015.г. видим и да сам био недовољно посрамљен колико је овај дан стидљиво обележен и примећен а ипак поносан што је рукомет заслужио Медаљу заслуга за народ Републике Српске, нашу најсјајнију уз освојене европске и светске сребрне медаље.
Председник РСС, Велимир Марјановић, 09.01.2015.г.