Дејан Перић пред Исланд: Вера је важна
Најважнија недеља од како је прихватио дужност селектора мушке репрезентације Србије је пред Дејаном Перићем. Један од најбољих чувара мреже на планети уназад две деценије, имао је ватрено крштење на тренерској клупи прошлог октобра, када су Орлови уписали две победе на старту квалификација за ЕУРО 2016 над Црном Гором и Израелом. Изазов који следи зове се Исланд – у среду у Рејкјавику (21.30) и недељу у Нишу (19).
- Они су препознатљива и поштована рукометна нација не само у последњих десетак година када су били вицешампиони Олимпијских Игара у Пекингу, него генерално, на свим великим такмичењима, својим односом и квалитетом заслужују поштовање. Као народ су врло борбени и храбри. Велики су професионалци у својим клубовима, њихови тренери су заступљени у највећим европским лигама. Иако су мала земља по броју становника, изражен је тај национални набој, опредељеност за своју земљу и школа која је препознатљива. У спољној линији нећете наћи бекове од два метра, нису робусни, али су врло експлозивни, играју у њиховом систему, играчи су добро обучени, то добро преносе у колективну игру – каже Перић и додаје:
- У генерацијама осамдесетих и деведесетих, више смо имали негативан него позитиван биланс са њима. Нису нам превише лежали. Сада размишљамо како постоји само једна утакмица, ова у Рејкјавику. Победу ћемо градити из одбране. Определио сам се за ове играче, захтевам од њих да на тој утакмици буду и најбољи голмани, и најбољи одбрамбени играчи, и најбољи нападачи.
Мораће и доста добро да трче…
- Трчање напред и враћање назад је основна спортска култура. Знамо да уколико играч изађе брзо треба и да се врати, тако исто и после напада мора што пре да се нађе у фази одбране. То је основна култура. Они су тркачки спремни.
Често се говори да се рукометаши са Севера рађају са таквом тркачком филозофијом…
- И лењост је генетска предиспозиција. Нисте лењи цео живот, па сада одједном нећете бити. Ако је добар мотив, ако је циљ, ако се верује и када је подршка, људи из себе извлаче додатне ствари у здравој средини. Наш циљ је победа, играмо као да је једна утакмица. Имамо играче, који су културни, али и квалитетни. Определио сам се за оне који и људским и спортским квалитетима један тим чине још јачим.
Од како сте сели на клупу Орлова, може се закључити да сте драстично променили састав у односу на онај који је играо на последњем великом такмичењу – ЕУРО 2014 у Данској. Да ли се то може подвести под тражење нове енергије у новим лицима или усклађивање тима са тактичким замислима које имате?
- Као прво, ништа нисам радио циљано. Размишљам, анализирам и опредељујем се, и мој задатак није само утакмица са Исландом, иако је она финале Светског првенства за нас. Моја обавеза је и да селектирам, да размишљам и ономе што је сада, и ономе што нас чека. Не делим играче на младе и старе, него на добре и мање добре, који су и карактерним особинама, социолошким профилом и играчким квалитетима уклапају у оно што постављам као законитости које постављам на терену и ван њега, и оне који ти беспоговорно извршавају. Тако радим и постављам све као предуслов. Не тражим ништа од њих што лично нисам спреман да урадим. Пуно дајем на здраву комуникацију. Док год је има можемо да се договоримо и ствари поставимо на своје место. Када сам у питању, сва комуникација је усмерена без имало сујете, тврдоглавости и било каквих репова из прошлих времена. Не волим да причам о ономе што је било раније. Сваки човек који је имао привилегију да ради овај посао је увек желео да направи добро за рукомет. Да ли је било грешака или не, није моменат за причу, али у принципу не волим да причам јавно о некоме, а да он пре тога није чуо моје мишљење лично. То није поштено према људима са којима сам играо или су ми били тренери. На крају крајева, задужили су ме. То није зато што немам свој став, већ зато што професионалан и поштен однос знам да носим и спроводим. Можда је то некоме чудно. Они који су спремни свашта да кажу, ти су спремни и свашта да ураде. Спреман сам да кажем, али увек прво о некоме њему у очи.
КОГА НЕМА БЕЗ ЊЕГА СЕ МОЖЕ И МОРА
- Сматрам да кога год нема, да без њега се мора. Сви који смо ту, игром и односом, морамо да покажемо да се и може. Не сматрам да се репрезентативци одазивају репрезентацији због селектора, већ због своје земље, због привилегије малог броја људи да представљају своју земљу, буду препознати на том нивоу и раде посао који воле. Људи су пролазни. Ова репрезентација је била пре мене, сада је самном и имам обавезу да је оставим у најбољем могућем стању и после мене. То је једино исправно размишљање. Играчи који у неком моменту нису у првом плану или јесу, то је моја процена, опредељење, ствар нијанси, оно што појединац може да пружи екипи да она буде успешнија. То је једини параметар којим се водим. Пресрећан сам да постоји конкуренција. Здрава конкуренција је природна селекција. Добро је да имамо 5-6 левих бекова, где одлучују нијансе за улазак у репрезентацију. Како год ко то гледа, хоће да схвати или не, за мене је мој репрезентативац, и онај који је сада ту, и онај са ширег списка, али и онај носилац националног признања који још увек игра. Све те људе изузетно поштујем, њихове каријере и пут који су прошли. Којих год 16 играча да одаберем, увек ће постојати неко ко ће да каже „Можда је требао овај” или “Ја бих неког другог“. Имам образложење и за оне који нису ту. Јасно и конкретно у односу на групу какву желим да имам, индивидуални квалитет, али и то, ко нас чека за противника. То је једини исправан пут. Мерило мог рада су резултати, али исто тако, повратна информација од играча је битна. Не говорим ово да би им се додворавао. Имам обавезу да то њихово поверење учврстим још више сваким наредним даном, не само због тога што сам селектор који мора да се поштује. Селектор без играча не може ништа. Изабран сам да их предводим, и радићу то најпоштеније што могу...
МОТИВ – ЈАСАН КАО ДАН
- Све те људе хоћу да саслушам, стално размишљам и увек размишљам о својим поступцима. И ја сам добио шансу као млад играч. Знам како су ме водили кроз селекције. Знам како се заслужује место овде. Мењају се генерације и време, али постоје играче који ми отворено кажу „Ако ме позовете, ми ћемо доћи пешке.“ Ако сам позван не постављам услове колико играм, у ком времену, на којој позицији, задовољан сам ако сам у првом саставу или ме клупа деморалише.
Да ли је било оних који су рекли, зовите ме само ако ћу играти?
- Сваки играч очекује да игра. То не може никоме да се обећа. Када разговарам са њима, кажем овако. Онај ко тражи, онај ко неће без тога, кога то задовољава, тај прво не верује у себе, смета му конкуренција, и треће, гледа само себе. То су три битна фактора која показују ко је тимски играч, ко жели резултат и ко гледа само себе. За мене јасно као дан. Гледајући из моје перспективе, играо сам у великим клубовима, имао увек конкуренцију, срамота би ме било да сам тражио или помислио да на такав начин треба да вршим притисак да бих био део нечега. То не раде људи који су свесни својих квалитета.
Доста је и младих играча – јуниорских репрезентативаца…
- Морам да приметим да има играча који долазе кроз јуниорску репрезентацију и нашу лигу. Има играча средњих година који полако преузимају примат, као и искусних играча, чија улога више није везана само за игру и голове. Они својим примером отварају врата онима који требају да их наследе. Нисам човек који има страх да гурне некога у први план ко моје критеријуме задовољава. Драго ми је да било ко препознаје да из акције у акцју зовем играче за које имам разлог зашто су ту. Против Црне Горе и Израела имали смо три јуниора, сада четворицу, а на ширем списку Белоша, Сретеновића и сигурно, у складу са околностима и повредама, Поповића. То није да се некоме учини лепо, да се попуни број, већ зато што су ти момци то заслужили. Када нешто препознам, имам обавезу да то и подржим, а не као стално да нешто чекамо. Увек када говорим, шаљем поруке. Важно је показати да крај омладинске каријере и стажа у репрезентацији није и крај једне репрезентативне каријере, и да ту постоји наставак. Како то показати ако то не урадим? Ко верује у празне приче? Видим те момке као комплетне играче. Сви ови играчи су играчи у оба правца. Чак и Радовановић, играо је на позицији број два у одбрани на ЕП у Аустрији, дошао је и тражио да то игра. Хоћу да помогнем, хоћу да играм, немојте да ме потцењујете, дајте ми шансу. То и много искуснији не дођу да кажу. За мене су то вредности, и људске, и играчке, једна вера. Тај дечко од мене очекује да му се помогне да то одигра што боље. Набројао сам шесторицу, седморицу имена. То је апсолутно заслужено, нема дилеме никакве.
Играчка поливалентност је нешто на чему инсистирате...
- На многим позицијама имамо поливалетне играче који могу да играју на више позиција у складу са визијом коју имам. Један Абутовић је изборио своје место у тиму на основу одбране, али се показао у акцијама које је имао, да је школован, да у одређеним ситуацијама, у ситуацијама транзиције и уласка на другог пивотмена. Отворено сам му рекао да га видим и на тој позицији. Лакше је од бека направити пивотмена него од пивотмена бека. Не мислим да измишљам млаку воду, али ако могу тај квалитет, знање, осећај да искористим у том правцу, то ћу урадити за добробит репрезентације. Један Радовановић, уз сво поштовање Станковића, Радивојевића, Продановића и Гуглете, изабран је према противнику. У игри коју игра Исланд, потребна ми је једна врста полукрила, полубека. Он је момак који је то играо у свом клубу. Он је поливалентан играч који не прави питање у смислу да ли ће то извршити или не. Према противнику сам се определио за такво решење, ни лево ни десно.
Доста очекујете и од Петра Ђорђића...
- То је момак који према својим физичким предиспозицијама у свом годишту је можда и најквалитетнији леви бек на свету. Од свог повратка после повреде игра више у одбрани и нема проблема ни са једним задатком који ћу му поставити. Према истим тим критеријумима, у зависности од тога како буде ишла утакмица, и Ђорђић може бити један поливалентан бек-крило, па према конституцији какву има и начину игре, а усвојеним стварима које чемо договорити, врло опасан и на самој средини. Са Петром до сада нисам разговарао о игри у нападу, већ о игри у одбрани и ономе оно што је један комплетан играч. То свака група цени и поштује када си спреман да играш у оба правца. На одбрани градим све. Добра одбрана може да извуче слаб напад. Добар напад никада не може да извуче слабу одбрану и унесе мир и сигурност екипи. То сам научио кроз каријеру, то нисам измислио. Цео живот сам био задња препрека у одбрани. Јако добро знам шта значи нападу јако квалитетна одбрана са голманом, која исправља, даје нову шансу и уноси мир док не дођемо до наше игре у нападу. То напад никада није могао да уради. 
Како видите улогу браће Чутура?
- Врло једноставно. За мене је средњи бек закон. У нападу од њега полази све. Они су интернационалци, имају успешне и квалитетне каријере. Имају своју мисију. Старији Чутура је уз Илића, Никчевића, Вучковића, Вујина, душа ове репрезентације. Једна ствар је причати о Чутурама некоме, али друга је ствар некоме ко долази дати шансу да буде са њима. Тако се најбоље учи, најбоље усваја. Они имају једну мисију. Далибор Чутура игра можда своју најбољу полусезону у каријери. Давор Чутура се у кратком периоду, позивом у репрезентацију, оспоравањима или не, наметнуо као ауторитет и који прилагођава игру својим бековима, а не тражи да се бекови прилагођавају њему. За мене су средњи бекови вође. Они преносе замисли тренера, спроводе их и из добре игре долазе до изражаја као реализатори. Њихова улога као врхунски спортиста и квалитетних људи нема цену. Наступ, отвореност, култура, тај колективни дух, мирноћа, победнички менталитет, то свима нама пуно значи, а поготово играчима у кратком временском периоду прављења једне стратегије која кроз тактику води до резултата. Хоћу да у једном периоду млађи буде поред старијег, а касније да оно што је био старији за млађег, то Давор буде за неке млађе момке. Имам такву једну визију...
Ко је још у том ланцу средњих бекова?
- Видим у Младеновићу средњег бека, као и у Белошу. Исто тако не могу да заборавим ни Крсманчића, ни Уроша, ни Луку Митровића. Сви ти играчи имају квалитет, вредност и поштовање са моје стране.
Генерација 1986, медаљна и по многима најпеспективнија уназад десетак година, остала је практично без представника у репрезентацији. Шешум, Ненадић, Рнић, Бељански, Продановић, Марковић, у најбољим су играчким годинама и са богатим репрезентативним искуством.
- Уопште нису упитни као играчи. Само кажем да постоји конкуренција. У овом тренутку сматрам да су ово најбољи које сам позвао. Ти играчи које си споменуо, они су у мојим мислима у односу на ситуацију у којој ће бити потребни. Немам права никога да прецртам. Нас нема толико да би могли било кога да се одрекнемо, али Исто тако, време проведено у репрезентацији, шансе добијене, повратна информација, учинак, начин одазивања, задовољства, незадовољства и многе неке генералне ствари, стварају ми слику ко може у одређеном моменту и на шта да одговори.
Дуги низ година је Дарко Станић на голманској позицији био недодирљив. Где смо стали са прављењем нове јединице српског рукомета, сада када Станић прави паузу од националног тима?
- Неоспоран је Дарко Станић за чије име су везани сви велики резултати у последњих осам, десет година. Директно је утицао на све оно добро што се дешавало. То нико не може, нити сме да оспори. Његова процена, с обзиром на све што се дешавало, да му треба да одмори, да то не би био он ако би дошао. Као што он има своје разлоге који су објективни, које прихватам, тако и сам имам критеријуме у односу на позивање, такмичарску форму, Дарку су врата репрезентације увек отворена. Желим му да му каријера иде у правцу који заслужује. Иде у један велики клуб. И ову недељу играћемо без њега, као и на старту квалификација. Није исто са њим и без њега. Свестан сам његовог квалитета и онога што можда може да буде упитно без њега, али нећу да жалим, већ сам окренут према ономе што јесте. Коцић је имао велико оптерећење и притисак у смислу преузимања епитета првог голмана. У моментима позивања Милића и Коцића нисам имао процену ко је први голман. Желео сам само да одраде свој посао најбоље што могу. При том, не очекујем од голмана да одбране оно што нико није видео, већ оно што знају, да им одбрана помогне у томе, како би у тој кохезији то било успешно.
На списку су још Ивезић и Марјанац од искусних…
- Ивезић има добре препоруке, сматрам да је голман који има места у репрезентацији. Биле су неке околности које су утицале да он већ сада не буде ту. У времену које долази, добиће шансу. Зрео је, има квалитет, технику и нашу школу, нешто што је потребно нама. Марјанац је носилац националног признања, дечко који је увек стављао тим и репрезентацију испред себе. Улива поверење сваком тренеру и даје мир у смислу свега што је спортски.
Дејан Милосављев, може се рећи, први је ваш пројекат прављења репрезентативног голмана за будућност.
- Има потенцијала. Наша обавеза је да га не потрошимо, али да му у правом моменту дамо прилику. То не иде преко ноћи. Посвећен је рукомету 100%, сам је утицао да себе доведе у стање да лакше функционише. Његова преданост, начин на који функционише на терену и голмански квалитети казују да је Деки један голмански дијамант који треба брусити како би сијао за дужи период на голу наше репрезентације.
Дуги низ година српска репрезентација као једини дефанзивни систем нуди одбрану 6-0. Разни селектори су покушавали са 5-1, били су истурени и Никчевић, Ненадић, Марковић, али није ишло. Како ви размишљате по том питању, хоће ли Орлови заиграти нешто мимо 6-0?
- Разлика између тренера и селектора је да тренер у клубу има времена, али нема увек играче које би желео, док је селектор у проблему јер има играче, али време није савезник. То је свима тако. За усвајање система игре јесте потребно време. У временима када су трендови били 3-2-1, играли смо, касније 5-1 и 5+1 што смо покушавали. Сада се максимално форсирају 6-0, али модификоване, мало ту има шта од оне шведске варијанте. Сада се игра на правац додавања, што није нека новина. За то је потребно време, али и играчи који могу да остваре. У оном временском периоду колико имаш екипу на окупу, човек мора да се определи за нешто што је играчима блиско, за нешто смо смо заједно прошли. На такав начин адекватне играче на правим местима треба довести у један систем. Систем је за мене важан и неопходан, јер у сваком тренутку морамо да знамо зашто смо се одбранили, зашто пали и ко је погрешио. Не да би неког означили крао кривца, већ да други на његовом месту не би то поновио. И најбољи систем у који не верујемо, не мпже бити ефикасан, а онај који је слабији, може бити само зато што у њега верујемо. Свака репрезентација би требала да има две одбране, али боље имати једну добру него две половичне. Неопходно је и сигурно се може. У перспективи ћу радити на томе да све репрезентативне селекције развију 5-1 са високим играчем испред, боље него 3-2-1 која се дуго времена и не користи код нас. Играч мора да буде изузетно физички спреман да би могао да одговори на игру у једној таквој одбрани. За то треба времена – јасан је на крају разговора, Дејан Перић.