Професор Владимир Копривица: Усавршавање се никада не завршава
Један од најзаслужнијих за успешно спровођење пројекта усавршавања рукометних тренера на Факултету спорта и физичког васпитања, декан Др. Владимир Копривица, у разговору за сајт Рукометног савеза Србије, говорио је о значају само пројекта и усавршавању тренерског кадра, као најбитније карике у процесу...
- Тренер је тај који стоји у центру збивања. Узалудно је да све добро функционише, ако немамо доброг тренера. Тренер је тај који управља процесом такмичења и припрема. Да би могао да управља, он мора да има широка знања. То се не може добити у пракси, већ у образовању, како би могао да препозна шта му све недостаје да би формирао свој стручни штаб. То су знања која су из области друштвено-хуманистичких наука, медицинских наука, та лепеза тренерског управљања је прилично широка. Ако је већ тако, тренер мора да се образује. Он не може бити стручан за психологију, педагогију или кондицију, али може знати који је то сегмент у читавом сегменту управљања. Ако то зна, он може са успехом да формира стручне штабове, да се усавршава на свим пољима, да боље управља комплетним процесом. Овакви курсеви су изузетно драгоцени, као и читав систем образовања који иде у овом правцу. Долазак оволиког броја тренера обавезује предаваче да буду увек на извору знања, а са друге стране, да добију повратне информације. Сви радимо у једном истом правцу.
Често се говори у данашњем спортском свету о усавршавању, а њега , чини се, никада мање...
- Слажем се, али треба знати и шта је усавршавање. Тренер не сме да помисли да је тактика и техника све. Простори за усавршавање су невероватно велики. Лично, у својој области, теорији тренинг, осећам да постоје огромни простори које нисам ни дотакао, а већ сам пред пензијом. Усавршавање је процес, оно се никада не завршава. Интересантна је анегдота француског мислиоца Монтена из 16. века, када је млада девојка видевши старца како вредно припрема своје предавање питала „Када ће тај човек знати, ако још увек учи?“. То је наивно мишљење младих, и свих оних који мисле да је знање коначно и да можемо стати јер смо све научили. Нико никада није све научио и нема тога ко све зна, као ни онога, који ништа не зна. Сви смо на неком путу који је бесконачан. Ако је то тренинг, тренинг је вражија ствар. Посао у коме човек мора бити одушевљен оним што ради, јер пружа могућност стваралаштва, а са друге стране очајан, јер зна чиме све мора да се бави. Тренер је особа која живи у распону од очајања до усхићења. То је један диван пут. Са другим људима сте, то је посебно богатство. То је и извор среће, за оне који правилно схвате посао.
Како видите сарадњу са РСС-ом на овом пројекту?
- Дивно је да су се вратили, да тако кажем, некадашњој нашој сарадњи. Постоје неки периоди који уздрмају темеље на којима су прављени, али ми је драго да се РСС вратио изворном систему у коме је тренер доминантан. Радује ме велики број полазника, који све да ништа нису научили, барем су чули шта све постоји. А, има много њих који су учили. Раширена је лепеза, РСС је то веома озбиљно организовао, спровео испите и обавестио све заинтересоване. Спрема се и друга акција овог типа, добро је да се оде и на друге факултете у Новом Саду и Нишу, да би људи лакше могли да дођу на те семинаре. Ми смо пријатељи са људима из Рукометног савеза Србије. Врло лако смо нашли заједнички језик у свим сегментима, чак и оном финансијском, где са људима никада није лако доћи до споразума. Имали су потпуно поверење у наш кадар. Стварно сам одушевљен што је то тако и надам се да нећемо од овога одустати у наредним деценијама.
Љубитељ сте спорта, како видите развој рукометног спорта у глобалу?
- Рукомет је моја љубав. Одрастао сам у Врбасу, а Врбас је рукометни град. Памтим из детињства одласке на рукометне утакмице неких нижих лига, као и касније када је клуб постао рукометни фактор. Рукомет је јако комплексан у поређењу са другим спортским играма и гранама. Тражи читаву једну лепезу способности. Дивна игра у којој уживам. Правила су се мењала, огроман је број погодака. То је допринело и популаризацији. Финала на Олимпијским турнирима су најозбиљнија финала, тако да рукомет има дивну перспективу, ако настави овим путем на глобалном нивоу. Са друге стране, видим да се географија рукометна променила, и да некадашњи аутсајдери су постали озбиљни на планетарном нивоу. То радује, јер још постоје простори где ће се рукомет проширити. То је и за нас аларм да са ово мало становништва што имамо, морамо да радимо много боље што имамо, да поштујемо традицију коју имамо у погледу припрема, такмичења, селекције, управљања комплетним процесом. Искуства великих тренера, традицију, морамо искористити да добро радимо у будућности, јер ће нас други претећи. Ако се добро ради, онда можемо задржати ниво који имамо. Увек смо незадовољни ако се са такмичења вратимо без медаље, али једна мала земља са седам милиона становника, то је један осредњи кинески град. заузима високу позицију и у мушком, и у женском рукомету, то је за понос свима. Уживам и радујем се, али због свега овога и стрепим за будућност. Са друге стране, све што смо чули на додели сертификата тренерима, говори ми да ћемо најважнији сегмент, тренерски, одржати и подржати, како РСС, тако и наш факултет – закључио је професор Копривица.