Зоран Тута Живковић о јубилеју: Вансеријска генерација
- То је била једна вансеријска генерација – каже селектор златних рукометних момака, Зоран Тута Живковић, присећајући се тих дана 1986. године и Светског првенства у Швајцарској:
- Победничка генерација. Имали смо у том тиму играче – победнике. У припремном периоду смо снимили све противнике играјући са најбољим селекцијама. Наш тим је био независан од појединаца. Момци су били феноменални индивидуалци, али смо тражили начин да то уклопимо у систем. Успели смо у томе.
У прелиминарној групи, на путу до финала, тадашња Југославија је морала да победи и актуелног светског шампиона, СССР, али и олимпијског шампиона из Москве, ДДР. Обе репрезентације су биле непознаница, јер су пропустиле Олимпијске Игре у Лос Анђелесу.
- Поучени искуством са прошлог Светског првенства 1982. године, када смо изгубили финале после продужетака од Совјета, али и након освајања олимпијског злата у Лос Анђелесу, променили смо пар играча и две године се спремали за Швајцарску. Имали смо проблем, јер су у нашој групи биле најјаче репрезентације, које су пропустиле Лос Анђелес из политичких разлога. Они су вођени као аутсајдери. На почетку смо урадили најважнију ствар на турниру, победили Русе.
Финале са Мађарима је био „лакши део посла“...
- Наша група је била најјача. Мађари су имали много лакши пут до финала. Прво полувреме смо одиграли солидно, било је нерешено, али смо у наставку променили одбрану и сигурно привели меч крају. Водили смо четири-пет голова десетак минута пре краја. Победа није долазила у питање.
У то време славило се другачије него данас. Балкона још увек није било...
- Највеће славље је било на Аеродрому. Ту је била права фешта на самом дочеку. Сутрадан смо били у Скупштини Југославије. У то време није било балкона као данас.
Није било лако водити генерацију Вујовића, Исаковића, Цветковића, Рнића, Вуковића и осталих невероватних рукометних величина...
- То су били сјајни играчи, али и велики индивидуалци. Морали смо да имамо такав систем да колективно будемо много јачи. Тај индивидуални квалитет је избијао из колективне игре. Увек смо били спремни да сваком противнику приђемо максимално. Није било лако водити ту репрезентацију. И пре тог успеха су били велике звезде, али смо успели да створимо тим у коме је свако могао да дође до изражаја.
Средином осамдесетих Европом је харала Металопластика са две титуле клупског шампиона Европе...
- Била је велика ствар што смо имали Металопластику као првака Европе, али су и играчи из осталих клубова попут Цветковића, Елезовића, Рнића, Грубића, Холперта, давали огроман допринос. Није све зависило од Шапчана. Направили смо микс. Успели смо да из квалитета читаве лиге, која је била најјача на свету, створимо врхунску репрезентацију у систему који су сви прихватили – закључује Живковић.