Јовица Цветковић: Сребрна генерација није рекла своје
Јовица Цветковић поново је на челу српске репрезентације. Тренер који је водио репрезентацију Србије по осамостављивању од 2006. до 2009. године, биће на клупи „орлова“ у прва два меча кваликација за Европско првенство у Хрватској. Противници су Пољска у Гдањску (3.11) и Белорусија у Нишу (6.11).
Поново сте на челу репрезентације. Које су то сличности са ситуацијом од пре 10 година, када сте први пут сели на српску клупу?
- Није ништа слично. Од 2006. до 2009. године имали смо процес стварања репрезентације. Правили смо је ни из чега. Тај посао је ишао како треба и успели смо да остваримо амбиције, прележимо дечије болести и стекнемо искуство кроз утакмице, квалификације и пријатељске дуеле. Момци су на крају мог мандата дошли до стотинак наступа што је обећавало резултате у будућности. Освојили смо осмо место на СП 2009 што је био велики успех за тај тренутак. Упоредо смо правили наслеђе, оне који би требало да надопуњавају и обезбеде смену генерација. Освојили смо злато на Медитеранским Играма у Пескари са саставом који би у перспективи требало да замени А тим. Обезбедили смо и пласман на ЕП у Аустрију већ на половини квалификација. Оно што се касније дешавало је нешто што није ишло током који је та генерација обећавала и колико је била квалитетна.
Ко би рекао у том тренутку да ће то осмо место на СП 2009 бити најбољи резултат после сребра у Београду до дан данас...
- То је нешто за анализу, да се дубље уђе у тај период. Оно што је мене лично повредило гледајући са стране, што је ова генерација проглашена домаћинском, да је то њен максимум, да је медаља продукт домаћег терена. Ми знамо да у спорту не може ништа да се постигне ако не постоји рад и квалитет. Немогуће је доћи до сребрне медаље ако ниси квалитетан. То је показатељ да се није добро радило онима који се разумеју у рукомет и њему добро мисле. Кроз рад самном у те три године, момци су обучени да играју на светском нивоу. Играли смо најмодернији рукомет, брзо, квалитетно, обраћали пажњу на све сегменте. Приближили смо се врхунским селекцијама, Данској, Хрватској и Француској. Нашли смо се у позицији да треба да почнемо да правимо врхунске резултате. То нисмо урадили.
Након вашег првог мандата, Србију су водили Сеад Хасанефендић, Веселин Вуковић, кратко Љубомир Врањеш, Владан Матић, Дејан Перић...
- Ако погледамо игру од момента када сам отишао са различитим селекторима, видећемо да се потпуно изгубила брза игра и контранапад, а данас ако репрезентација нема седам до 10 голова из контранапада и брзе игре, не може да буде у врху. Са једном стереотипном игром, са погледима да постоји само одбрана или само напад, то је немогуће. Тих седам до 10 голова не може да се надокнади ни добром одбраном, ни таквим нападом. То је моје објашњење за кризу резултата. То је све јасно. Мој повратак је и велика жеља да у овом моменту покушам да мобилишем све те играче који су данас на врхунском нивоу.
Многи мисле да је зенит генерације Илића и осталих момака прошао...
- Не, они су на врхунцу. Хајмо да причамо о Момиру Илићу, Марку Вујину, и даље су главни у Веспрему и Килу. Тоскић игра изванредно, Стојковић је један од најбољих пивотмена. Сви су они ушли мало у године, али не делим играче на младе и старе, већ на добре и лоше. Ми смо мала земља. Не смемо да бацамо играче. Поготово када погледамо мало уназад и погледамо наш подмладак. Имамо тај проблем. Немамо наслеђе. То је чињеница. Налазимо се у изузетно тешкој ситуацији. Имамо ЕП 2018. Ова генерација је најзрелија. Треба је мобилисати, направити систем игре, који од 2009. године није направљен. Нисам га видео ових седам година. У том систему игре доћи ћемо до игре са којом ћемо отићи у Хрватску и борити се за највиши пласман. Не постављам се као да сам добио мандат за две утакмице. Постављам се као да ћу остати до краја ЕП. Тако причам и верујем у оно што причам.
Како мотивисати момке,играли су пред 20.000 људи и освојили сребро у својој земљи, а онда је уследила серија лоших резултата, лоша клима која се створила око државног тима и уопште рукомета...
- Разговарао сам са пар њих и разумем зашто неће да дођу. Разумем и оне који су прихватили да дођу. Оно што сам чуо од њих, прихватио сам као такво. Постоји велики проблем, нећу рећи бол, због неких ствари које су се десиле у блиској прошлости које су проузроковале њихово повлаћење. Ако су спремни, искрени, причаће са вама, али разумем и ако неће. Потребно је време да верују у нешто ново, у нешто што данас Цветковић прича. Ушао сам силно у ово да покупим све што је наш квалитет. Прихватам да у ове две утакмице уђем и без њихове помоћи, али очекујем да ће променити мишљење после њих. Желим да покажу да није тачно оно што влада у јавности, да су генерација која је показала максимум на ЕП 2012 и да нису за ништа боље. Верујем и знам да су за много боље, да су требали да буду у борби за медаље, а не да се муче са пролазом из групе. Тешко је доћи до решења одмах. Знам да ми многи од њих верују, јер их нисам слагао за три године колико сам био са њима. Тешко је данас, после седам година и свих проблема. Дао сам им време да размишљају, да се увере у оно што Цветковић прича. Биће нам тешко у ове две утакмице без њих, али сам сигуран да ћемо успети. Да ће се уверити у оно што сам причао и оно што ради нова гарнитура у Рукометном савезу Србије. Треба им дати времена.
Како видите првог ривала – Пољску?
- Пољаци имају најбољи рејтинг. Квалификације трају шест утакмица. Знамо ако добијемо све код куће да можемо бити други. Не тражим алиби ни за шта. Циљеве сам дефинисао. Ситуација је таква да играмо две утакмице у 4 дана. Нама је приоритет Белорусија у Нишу. Не постоји императив победе у Гдањску. Без играча које сам планирао, у ситуацији сам да нечу моћи пуно да калкушишем, оптеретићу више носиоце игре него што сам планирао. Нећемо да претимо, не идемо са белом заставом, гледаћемо да се сачувамо за Белорусе, али и искористити прилику ако се укаже. Пољаци су трећи на свету и четврти у Рију. Искусни су, у предности су, нема говора. Дуге су квалификације, а верујем да ће све бити решено и пре последње утакмице са Пољацима код куће. Изабраћемо најбољу могућу варијанту за овај тренутак.
Ниш је годинама био бастион српског рукомета, а хемија се створило још у време формирања репрезентације Србије са вама на челу. Сада набој више није такав...
- Нисмо изгубили Ниш. То је рукометни град и увек ће бити. Тамо људи знају рукомет. Ми смо се одужили тим људима својим партијама. Сећам се утакмице са Италијанима, када смо играли за публику, победили 20 разлике, и људи су били одушевљени. У Нишу ћемо изгинути, дати све од себе и вратити за велику помоћ коју очекујемо. Тражимо да Ниш почне поново да нам верује. Не сумњам да ће атмосфера бити добра и да ћемо направити добар резултат...
Група са Пољацима (Талант Душебајев), Румунима (Ћави Пасквал) и Белорусима (Јуриј Шевцов) врви од великих тренерских имена, а места у Хрватској биће само за двојицу...
- И ја сам озбиљно име за њих. И Душебајев и Шевцов су играли у моје време, Душебајев и после мене. Као играчи нису постигли више од мене. Имам поштовање према њима као према сваком тренеру са супротне стране. Борићемо се. То је увек занимљиво...
У последњих седам година, нисте били превише активни што се тиче тренерског позива.
- Освојио сам са бањалучким Борцем три титуле. Био сам у Саудијској Арабији, направили смо добар резултат тада. Пре тога сам био у румунској Констанци. Склонио сам се мало од свега. Имао сам приватних окупација. Уморио сам се мало од рукомета у једном моменту. Остао сам у рукомету, ту сам, ево ме ту данас. Ништа другачије него што сам 2006. године преузео репрезентацију. Оран сам. То је најбитније од свега.