Од понора до врха
Од давног 09.08.1948. године када је основан, па до данашњих дана, РК Војводина је прошао доста тога, од играња у Покрајинској и Међурепубличкој Лиги, па до освајања најсјајнијих одличја попут титула националног првака, победника Куп такмичења, освајања Супер и Свесрпског куп-а, као и вредних друштвених признања попут Спартакове награде.
Након освајања прве титуле првака Супер лиге у такмичарској сезони 2004/2005 године, у којој је освојен и Куп Државне заједнице Србије и Црне Горе, те победника Националног Куп такмичења 2005/2006 године, клуб се нашао на ивици понора и само корак до испадања из најелитнијег такмичења.
Пут од понора до врха је изузетно тежак и непревидив. На том путу нема милости. Или си прави или ниси. Ко није ишао тим путем, може само претпостављати како је на њему. Само онај који је имао храбрости да крене тим путем зна кроз какве је Сциле и Харидбе морао да прође.
Један од оних који су у спорту имали довољну дозу храбрости и самопоуздања, изузетно знање и вештине, да пођу и пређу тај пут је и председник Управног одбора РК Војводина из Новог Сада, магистар Милан Ђукић.
Након што је клуб након освајања Куп –а Србије у Чачку запао у велику кризу и био на ивици испадања из најелитнијег такмичења, на чело клуба сте дошли Ви. У каквом стању сте клуб затекли?
Сви ми тежимо да направимо велике ствари и резултате. Понекад није лоше окренути се и погледати одакле се кренуло јер онда и циљ буде много јаснији. А ваше питање ме је вратило готово десет година уназад. Екипа људи која је тада преузела клуб, од којих је већи део и данас на неки начин везан за клуб, затекла је клуб на ивици испадања из Супер лиге, полупрофесионалну екипу, просторије клуба у згради СОФК-е, несређену администрацију између клуба и ДОО предузећа „Војводина Универехпорт“, клуб фузионисан са екипом Железничара који игра утакмице на Спенс-у у неким чудним рано послеподневним терминима, а тренира од 22 часа као да је диско клуб а не рукометни. Тако је изгледало пре десет година.
Данас, РК Војводина може да има бољу или лошију екипу, боље или лошије резултате, јачу или слабију одбрану или напад, али одговорно тврдим да је организационо, кадровски, логистички, најуређенији клуб у Србији. И на то сам поносан, јер је то плод рада људи у управи клуба. Спортски резултати су дошли као последица тога. И данас чувам интервју из 2008. године када сам упорно понављао и био досадан и себи и колегама са реченицом: “правимо клуб, резултат ће доћи сам по себи“
Шта су били приоритети у покушају да се клуб постави на добре основе?
Управо ово што сам Вам навео. Правили смо Клуб, организационо и спортски у исто време. Правили смо селекцију клуба, школу рукомета, камп... Нисмо упали у замку да сакупимо новац и оформимо екипу. Не. Градили смо клуб из почетка. Генерација јуниора и кадета које клуб данас има стасали су мање више у нашој школи рукомета. За то је потребан процес. И заиста са нестрпљењем чекамо дан смене генерација која нас чека, када ћемо селектовати екипу од садашњих кадета и јуниора коју ћемо дочекати да буде шампионска али из нашег погона. Зато је потребно време и стрпљење, енергија и тим људи, поверење и пре свега људи који се свако понаособ бави само својим послом. Много тога треба да се сложи у дужем временском периоду. Ми смо као народ склони бржим решењима. Пречицама. А тога ни у животу, ни у послу, па ни у спорту нема. Пречице су обично најскупље. Бар ја тако видим, али не тврдим да сам у праву.
Шта је све урађено да од клуба на ивици испадања из Супер лиге, данас имамо трофејни и најстабилнији клуб у Србији, чије витрине красе титуле првака Србије, освајача Националног Куп-а, Супер и Свесрпског Куп такмичења?
Много тога. И сада када бих набрајао шта смо све урадили испало би да правим списак својих или списак успеха тима људи који је око клуба. Али ако упоредите клуб из сезоне 2007/2008 и сезоне 2016/2017 видећете напредак. Организационо, спортски и резултатски. Направили смо клуб који је у протеклих 10 година примећен у широј друштвеној заједници. Титуле су једно, али када вас град Нови Сад награди Новембарском повељом града Новог Сада, Влада Војводине три пута прогласи за најбољи клуб у АП Војводини, када вас часопис "HELLO" награди "HELLO AWARDS" наградом за друштвену одговорност у поплавама 2014 године и на крају када се клуб окити Спартаковом наградом, која је једно од највиших спортских признања у Србији, схватићете да немате само резултате.Ипак је тај клуб једна заједница људи који мало шире и даље виде од рукомета и и резултата на терену.
Како клуб функционише данас?
Једноставно. Функционише по потпуно менаџерском приступу који смо прихватили још 2008 године. Свако ради свој посао и не бави се туђим послом.Свако одговара за свој рад и резултат. Ако може да помогне саветом одлично, а ако не може, не коментарише се туђи рад. Емоција нема. Непотизам смо одстранили у ходу. Привилегије су последица резултата и успеха а не веза и емоција. Да ли је могло другачије? Да могло је и било би мање оних који нас не воле и мање увређених играча и сарадника. Али ни ја ни људи из управе компромисе нисмо правили.
У чему је тајна успеха?
Нема ту тајне. Ствар је начина рада и принципа рада. И принципа да се не одступа од договореног програма и начина рада. Понекад је то било и на штету личних односа, личних познанстава и спортских пријатељстава и много тога још. Али када једном усвојите принцип рада онда нема одступања. Ја сам са тим начином рада три пута биран за предсдника клуба и никада не бих одступио ни за педаљ од тог начина рада. Зато данас председник клуба ради свој посао, директор клуба свој, тренер и струка свој а играчи свој. Нема преплитања права и одгворности. Ако је то тајна - ето открили смо тајну.
Поред успеха у сениорској конкуренцији, клуб је почео да остварује и добре резултате са млађим категоријама, што раније није био случај. Реците нам нешто о раду са млађим селекцијама.
Стварајући клуб стварали смо и млађе категорије клуба. Пречица би гласила: “Шта ће нам то, губимо време, купићемо играче“. Куповали смо и играче, далеко од тога, али је сваки тај играч остављао траг на млађе категорије. И данас, кад видим да момци из млађих категорија носе дрес Попова или Елезовића, чак и Пушице који није 2 године у клубу, а на Facebook-u уместо своје профилне слике држе Орбовићеву, морате да будете поносни да сте у клуб доводили добре играче и људе, узоре неким новим момцима. Те момке из кадета и јуниора чекамо и са пажњом ћемо направити плански смену генерација у клубу. То је процес који траје и за који ће бити задужен тим стручних људи, од директора Јевтића, шефа струке Рудића, до њихових тренера Ројевића и Тунгуза. Ту немамо право на грешку.
У условима тешке финансијске ситуације у којој се налазе клубови,како успевате да решите питање финансирања клуба?
Тешко. Успевамо. Не волим да причам о новцу. Клуб има колико има, некоме је то пуно а некоме мало. Али тим људи који је у клубу може толико. Можда би могао неко други више да обезбеди. Ако такав постоји место председника РК Војводине, одмах након положеног новца на рачун клуба, уступам. Идеја и комбинација смо се наслушали, тога имамо на извоз. Али нешто друго желим да нагласим, једну можда грешку свих из рукомета. Ми смо изгледа превише лепо васпитани да разумемо стање у друштву и економску кризу, мере штедње и рационализације и док се бавимо да ли је судска такса оволика или онолика и које и када плаћа, те колика је чија накнада или плата и ко колики буџет има, који је иначе никакав, неки други спортови се баве милионима евра. Можда да сви ставимо прст на чело.
Какве су амбиције клуба у наредом периоду?
Пре свега да задржимо организациони ниво који смо сада досегли. Можда се у неком тренутку у српском рукомету појави неки привредник жељан доказивања и успеха. Без логистике и успеха нема великих успеха и тиме нисам открио велику истину.
Које су Ваше личне амбиције у рукомету или спорту уопштеу времену које долази?
Да сте ме ово питали пре годину дана имао бих један план. Сада имам мало другачији план али свакако у скорије време на моје место председника клуба ће морати да дође неко нови, са неком новом енергијом, новим циљевима и сновима, нека нова генерација треба да досања те снове. Ја сам своје снове у вези са клубом готово остварио. Без великог новца неки скупи снови су неоствариви. Тог новца сада у рукомету нема, а било би глупо да или ја остварујем туђе снове или да неко остварује моје. То је просто тако.
Колико је функција председника клуба задовољство а колико оптерећење?
Много тога сам лепог доживео на овој функцији. Доживео да освојим Куп Србије, титулу држвног првака, одбранимо је па вежемо четири за редом, да играмо ЛигуЕвропе, Лигу Шампиона, освојимо први Супер куп Србије и први Свесрпски куп.
Доживео сам и другу страну медаље. Да због начина рада имам људе који ме не воле, а да у животу нису са мном реч проговорили, да основано или неосновано трпим критике људи из рукомета, да ме људи из рукомета доживљавају као уљеза који никада није играо рукомет, хоће или има неке успехе.
На моје планове је највише утицао управо изборни процес у РСС, много тога ружног сам доживео и лично и спортски, а ја сам само желео да помогнем рукомету. Функција, титула, радних столова и фотеља, визит карти и свих тих манифестација ми Богу хвала не мањка.
Захваљујемо се господинуЂукићу на издвојеном времену и искреном изношењу властите визије како од понора доћи до великог успеха...