Златна рукометна каријера - Милица Даниловић
Рукомет је на овим просторима одувек красио обиље талента и врхунских играча који су проносили славу, некада југословенског, а сада српског рукомета. Једна од њих је и Милица Даниловић, тренутно члан Бекамнета Буковичка Бања из Аранђеловца, која је кроз дугу и успешну каријеру успела да досегне звездане просторе.
Рукометну каријеру започела је као десетогодишња девојчица у ЖРК "Шумадија" у Аранђеловцу. Рукомет има дугу традицију у родном граду тако да је било очекивано да се попут многих другарица одлучи за овај леп и динамичан спорт. Након четири године, огроман таленат који је исказивала играјући за матични клуб у разним селекцијама, није остао незапажен. Челници РК "Вождовац" из Београда били су најупорнији, тако да је 1989. године постала члан овог реномираног клуба. Одличне партије које је пружала у дресу Вождовца биле су најбоља препорука за почетак богате интернационалне каријере. Прво је уследио Вардар, затим су се ређали: Крим, Хипобанка, Лицелинден, Лајпциг, Олденбург. Након успешне каријере у Немачкој, играла је 4 године у Шпанији, после чега се одлучила за повратак у Србију. Прве две године након повратка била је члан крагујевачког Радничког, док последње две године наступа за клуб у којем је и започела рукометну каријеру, данас под именом Бекамент Буковичка Бања.
Шта је пресудило да се након богате и успешне интернационалне каријере и двогодишњег боравка у Крагујевцу одлучите да заиграте за Бекамент?
Добила сам позив од челних људи клуба да након две године играња у Крагујевцу пређем у тадашњи Књаз Милош. Склопиле су се многе коцкице, а пре свега могућност да се после толико година боравка у иностранству вратим у свој родни град. Питала сам се и да ли могу након толико година играња да максимално испуњавам обавезе као и увек до тада, јер је мој животни мото да ако се нечим бавиш, бави се тако да увек дајеш максимум од себе. Договорили смо се да покушамо без икаквог оптерећења и ето показало се да је одлука била добра. Прве године освојили смо дуплу круну.
Обзиром да сте током дугогодишње каријере били члан многих врхунских клубова, који су организационо и финансијски били на завидном нивоу, колико сте задовољни организацијом и радом у Бекаменту?
Неупоредиви су услови у иностраним клубовима и Србији. Обзиром на околности у којима се живи у нашој земљи, Бекамент солидно функционише. Клуб богате традиције, који је више од две деценије у врху југословенског и српског рукомета. Имамо добре услове за рад. Наравно да увек може боље и теба тежити томе. Било би добро да оваквих клубова има још.
Какве су амбиције клуба у текућој такмичарској сезони?
Након освајања дупле круне у предходној такмичарској сезони, циљ клуба је био да и у овој такмичарској сезони понови исти успех. Међуим, имали смо један непотребан пораз због којег смо изгубили прилику да одбрнимо титулу. Све снаге смо концентрисали на Куп, чијим освајањем би донекле успешно завршили ову сезону.
Ваше личне амбиције ?
Током целе каријере увек сам имала амбиције и највише циљеве. О томе стално говорим млађим играчицама. До сада сам освојила 16 титула и у шали кажем да морам још две да и у том погледу будем пунолетна. Желим да играм још увек. Мотива имам, али на првом месту ми је да сачувам здравље. Жао ми је што смо нашом грешком испустили прилику да одбранимо шампионску титулу. Али то је све спорт. Некада побеђујеш, али мораш знати да поднесеш и неуспех.
Намере по завршетку рукометне каријере?
О престанку не размишљам још. Кад дође тај тренутак, одлучићу којим путем ћу даље. Волела би да останем у рукомету и да своје огромно искуство са терена и ван њега пренесем на млађе, а и на сам клуб. Никада не планирам толико унапред. Сачекаћу тај тренутак а време ће само показати кад је то.
Шта сматрате Вашим највећим успехом током дугогодишње каријере?
Поред освојених титула, сматрам да је највећи успех што сам остала чврсто са обе ноге на земљи. Жарко сам желела сваку титулу да освојим, али то ме није променило ни мало. Свакако да титуле годе али најважније у животу је остати здрава и нормална особа.
Шта је био врхунац ваше каријере?
Врхунац каријере сам доживела у Лицелиндену. Индивидуално сам највише напредовала, а са клубом освојила највише титула – 4. Била сам најбољи стрелац Лиге, а проглашена и за играча године. У том периоду добила сам позив да играм за немачку репрезентацију, што је било велико признање за мене лично.
Богата каријера, титула на претек. Постоји ли нешто за чим жалите и што нисте остварили?
Имала сам веома успешну клупску и репрезентативну каријеру. Играла на европским и светским првенствима, Лигу шампиона. Остао је жал за неучешћем на Олимпијским играма, што је сан сваког спортисте. Али то је живот. Спорт ми је омогућио да видим многе лепе земље, упознам дивне људе, научим стране језике. Све у свему, добила сам од спорта много тога и жеља ми је да по окончању каријере једним делом покушам да вратим бар део тога.
Порука девојчицама и дечацима који су сада десетогодишњаци као што сте Ви били на почетку каријере?
Генерално, изузетно је важно да се деца баве спортом. Наравно да им ја саветујем да изаберу рукомет, јер је то леп, атрактиван и динамичан спорт. Морају да знају да ако желе до нечега да дођу, да морају упорно и вредно да раде. Таленат јесте битан, али резултате доноси рад. То сам се дубоко уверила током своје каријере.