Рукомет је мој хоби
Хоби је име за активност која се обавља због личног задовољства, а не због новчаних награда или примања. Кроз хоби особа може проширити знање, вештину и искуство те успоставити бројне контакте с другим људима које занима исти хоби. За успехе у хобију особа може добити и награде од круга истомишљеника или од шире заједнице али основа хобија је лично задовољство.
Све чиме се људи баве може бити предмет хобија: уметност и музика, плес, сликарство, техника као и наука, спорт... Понекад хоби прерасте у посао.
Постоје особе које сав свој живот или његов већи део посвете неком хобију. Уколико неком хобију посветите ни мање ни више него 44 године, онда је то знак да између хобија и те особе постоји нераскидива љубав, поштовање и разумевање.
Уколико би предходно наведене чињенице као питање у популарној слагалици поставили било којој особи из рукометног света а и шире, одговор би био јасан. То је господин Драган Буквић.
Давне 1973 године положио је судијски испит. Након успешног дељења правде на свих 7 степена такмичења на просторима ондашње Југославије, 1988 године долази на листу Прве савезне лиге, на којој борави све до 2002 године када решава да престане са активним дељењем правде. У полусезони такмичарске 2001-2002 године успешно полаже испит за звање савезног контролора, да би на листу контролора највишег степена такмичења дошао у такмичарској сезони 2002-2003 године, где се налази и данас. Наредне 2018 године прославиће редак јубилеј: 45 година у рукометном спорту.
Након, по ко зна који пут успешно обављене функције контролора, утакмице Црвена Звезда - Металопластика, разговарамо са Драганом Буквићем.
Како сте се одлучили да кренете путем делиоца правде?
Почетком 70-тих рукомет је био доминантан спорт у Панчеву. Постојао је добро организован Збор судија а константно је постојала потреба за новим судијским кадром. Рукомет ме је привлачио својом атрактивношћу, динамиком, витешком борбом па сам на наговор пријатеља, који су се бавили овим атрактивним спортом, положио судијски испит.
Када вратите поглед уназад, са ове временске дистанце, да ли сте 1973 године донели праву одлуку или не?
Дилеме немам ни једног тренутка. Бављење рукометом, на начин на који сам се ја одлучио, донело ми је много задовољства, стекао сам много пријатеља, обишао сам многа места где никада нисам био нити би вероватно био да није било рукомета. Имао сам привилегију да хоби повежем са професионалним опредељењем (привредом) што је све набројане бенефите мултипликовало.
Као савезни рукометни судија и контролор прошли сте све што се могло проћи на просторима Југославије, Србије и Црне Горе те Србије. Да ли је било лакше судити или контролосати суђење?
Тешко је поредити те две функције. Већа харизма је бити судија него контролор. Бити судија је велики изазов. Судије својом едукацијом и приступом доприносе веома много развоју рукометне игре. Наше судије то добро раде. Перманентно се едукују, прате савремене токове, примењују нова правила рукометне игре и дају велики допринос да рукомет буде што бржи и атрактивнији. Њихова улога је баш то. Контролорски посао схватам више као другарско – менторски и из тих разлога сматрам да је судијски посао знатно тежи од контролорског. Међутим сваки са свог аспекта има своју лепоту, привлачност, интригантност. Још једна битна околност је та што је раније било много лакше судити. Нијe било толико тензија колико данас. После сваке утакмице уследило би дружење свих актера, што је данас готово немогуће видети. Управо из тих разлога стварана су пријатељства која су упркос зубу времена и разним животним околностима опстајала све до данашњих дана.
Како оцењујете квалитет суђења у новије време?
Сматрам да смо одувек имали квалитетне судије који су уживали углед у рукометном свету, било у нашој земљи било у иностранству. Имали смо континуитет изврсних делиоца правде који су судили најважније утакмице на Олимпијским играма, Европским и Светским првенствима и такмичењима. Тај континуитет смо задржали и у новије време а задатак свих нас у рукомету је да се потрудимо и радимо да тако остане и у наредном периоду. Сигуран сам да ћемо у томе успети.
Крајем септембра кренула је нова суперлигашка сезона?
Овогодишње такмичење у Супер рукометној лиги Србији кренуло је са доста турбуленција у оквиру Савеза које су се одразиле на многа поља а нарочито на Лигу што не би требало. Има доста проблема, пре свега мислим на слабу маркетингшку активност и недовољно деловање у правцу афирмације овог некада најтрофејнијег спорта. Губимо битку са осталим спортовима, што није никако добро. Међутим, сигуран сам да имамо довољно квалитета, људских и професионалних да Лига буде понос свих љубитеља рукометног спорта а пре свега нас који смо њени актери – у свом, увек оптимистичком, стилу господин Драган Буквић завршава овај разговор.
Следеће, 2018 године Драган Буквић окончаће блиставу рукометну каријеру. Исте године одлази и у заслужену животну пензију након 45 година успешног рада у привреди. Са своје друштвене позиције умногоме је помогао развој рукометног спорта у Јужном Банату а и шире. Са становишта људских вредности помогао је многима који ту помоћ никада не заборављају. Надамо се да овај формални одлазак у рукометну и животну пензију неће бити суштински крај његовог битисања у рукометном спорту. Много тога је дао рукометном спорту у својој 45- годишњој каријери. Пун je младалачког духа, воље и снаге да и даље доприноси рукометном спорту. На потезу смо ми.