Од најмлађег тренера у ЛШ до првог оперативца РСС - Александар Брковић
Рукометни савез Србије и званично је добио новог генералног секретара! Господин Светозар Станковић је после великог доприноса раду РСС отишао у заслужену пензију, а за његовог наследника именован је доскорашњи члан Спортског сектора, господин Александар Брковић.
Када се се у рукометном свету спомене име новог првог оперативца РСС, асоцијације су разнолике. Од улоге играча, до судије, тренера и сада менаџера кровне институције српског рукомета, он је прошао све, а тек му је 42. Поносни рекордер Лиге шампиона, брижни муж и отац три сјајне девојчице, испунио је својски своју биографију, што га је уз људске особине квалификовало за нову позицију.
“Изузетно ми је драго што никада у животу нисам прескочио нити један степеник. Од играчких дана где сам прошао све узрасне категорије па до тренерског посла у ком сам водио екипе од Мини лиге до пласмана у Лигу шампиона и такмичења на највећој позорници, уз неке од тих дечака чији сам развој пратио од самог почетка. Касније су дошле и друге улоге, као и рад у Савезу, где сам полако улазио у посао и припремао се, несвесно, за ову позицију на коју сам изабран. Сматрам то својим успехом и предношћу јер сам кроз сва та искуства растао и из ове позиције помажу ми да имам ширу слику”, започео је разговор, господин Брковић, а потом објаснио како се родила идеја и зашто се прихватио одговорности првог оперативца Рукометног савеза Србије.
“Чудни су путевл господњи, тако бих описао свој долазак на позицију генералног секретара. Нисам планирао нити очекивао овако нешто, али је руководство Савеза, на челу са председницом Миленом Делић, у мени препознало некога ко може да замени господина Станковића када оде у пензију. Наравно да је било преиспитивања, узимајући у обзир комплексност саме улоге, логична су била и размишљања да ли сам за то спреман и да ли ја то могу, али је љубав према рукомету и жеља да допринесем развоју нашег спорта пресудила!”
Улога генералног секретара нови је ниво који са собом носи другачије одговорности, али спемност да се са њима ухвати у коштац ни једне секунде није упитна.
“Свестан сам да предстоји изазован период, али спреман сам да се свом послу посветим максимално, да учим и радим свакога дана. Нисам сам, сви рукометни пријатељи, сарадници и РСС стоје иза мене, са жељом да радимо за добробит српског рукомета. Заједно смо одлучили да улазимо у ово, храбро, борбено, луцидно и идемо до краја. Понуда је могла да се одбије, али цео план који је председница изнела и циљеви које смо поставили представљају нешто у шта ја верујем те сам спреман да преузмем овај ризик. Са другачијим амбицијама сам дошао у РСС 2021. године, али надам се да ћу и кроз своју нову позицију оправдати поверење као и на свим претходним”.
Одговорност је велика, самим тим и очекивања од рукометне јавности, али господин Брковић има само једно обећање.
“На овој позицији могу да се задржим 20 година али и само један дан, за мене то не прави разлику у погледу приступа. И ако потраје један дан, тај дан ће бити испуњен максимално посвећеним радом на развоју нашег рукомета и у његовом интересу!”
Поред редовних обавеза које ће свакодневно обављати, новоизабрани генерални секретар РСС и лично је поставио неке циљеве којима ће се руководити.
“Све селекције функционишу сјајно и то смо заиста подигли на висок ниво када је оператива у питању. Из угла целокупне рукометне организације, увек има простора за напредак. Мој циљ јесу контакти са људима, одлазак и обилазак што већег броја рукометних центара, разговор са људима који су укључени свакодневно у њихов рад, јер комуникација је кључ свега. Добра комуникација нам даје предуслов да ствари мењамо на боље. Тензије у српском рукомету су деценијама ту, највише су везане за резултате репрезентација. Председници и руководство су увек на удару, али мени је циљ да се разговара са свима и да се на основу прикупљених информација помогне коме год може у оквиру овог система. Чак и где не може да се помогне, сигурно нећемо одмагати. Инстутуције у оквиру РСС морају да функционишу, комисије и сви остали ентитети су важни, канцеларија је ту да кроз надзорне одборе и своје пословање то контролише али рукометна Србија треба да комуницира боље са обе стане. Сви смо криви што је тренутно таква ситуација, али верујем да сви желимо и можемо боље!”
Међународно искуство које је стекао и као тренер и као функционер Рукометног савеза злата су вредни, а управо те контакте и искуство користиће за побољшање позиције РСС према еврпској и светској кровној рукометној федерацији.
“Контакти са ЕХФ и ИХФ морају да буду много интензивнији, то је приоритет. Желимо да будемо видљивији, да они знају да пратимо њихове стратегије и да себе видимо као савез који може да буде идеалан партнер за њихове програме и пројекте. Мастер план ЕХФ у вези са мини рукометом је први корак, где уз добијену опрему можемо поново да развијемо тај сегмент и омасовимо наш спорт. Такође, један од важних циљева јесте и организација догађаја. Изразили смо заинтересованост за два Европска првенства у женској конкуренцији, 2030. и 2032. године. Морамо да се определимо за једно од та два, и да загриземо максимално, жарконски речено. Поред тога, жеља и даље остаје да организујемо што више првенстава млађих категорија, где очекујемо да постанемо кандидати, како на европском тако и на светском нивоу. Ту ожемо да се покажемо у најбољем светлу као домаћин и пословно као организатор, али и да помогнемо нашим селекцијама да уз подршку публике остваре резултате, што се показало до сада као добро.”
Током недавно заврешног Европског првенства у Немачкој, ЕХФ е организовао и прву Grassroots конвенцију на којој су започете иницијативе које за циљ имају повећање броја девојчица и дечака који тренирају рукомет.
“ЕХФ има фантастичан пројекат, а то је рукомет у вртићима. Ми смо као спортски сектор то донекле тестирали на територији једне београдске општине, али сада кроз тај пилот пројекат на националном нивоу, можемо да будемо добар кандидат за ЕХФ програм. Наравно, отворени смо и за остале пројекте, али идемо корак по корак”.
Александар Брковић своју играчку каријеру завршио је рано, али му је баш то створило шансу да се рано едукује и као тренер освоји на домаћој сцени све што се освојити може, а потом и да постане најмлађи стручњак који је водио тим у Лиги шампиона. У иностранству се даље градио, а у Србију вратио као селектор кадетске репрезентације. Иако ће подјенак фокус бити на свим сегментима, јасно је да ће му допринос функционисању тренерских заједница бити можда и најближи срцу.
“Једна од најважнијих функциија у спорту је тренер. Сматрам да су у развоју деце у том најмлађем узрасту можда и најпотребнији квалитетни тренери, али исто тако и надаље кроз развој, све до сениорског узраста и селектора А репрезентације. За мене је то велики изазов, да кроз још бољу сарадњу са заједницом тренера допринесемо да наши тренери расту, едукују се на националном нивоу али и на великим такмичењима. Сматрам да ниједно такмичење не сме да прође без српских тренера, ако не као део стручног штаба, онда бар као партнера где ће РСС и струковне организације помоћи њиховој едукацији. Ми смо подршка Заједници тренера за све иницијативе које буду имали, као и за остале ентитете у српском рукомету, у домету наших ингеренција”, отворио је тему стручног развоја, господин Брковић, а потом поделио једну од својих великих жеља:
“Мој сан је та, како радни назив стоји, школа српског рукомета. Шта ми треба да радимо и како тренери са наших простора треба да раде како би нам играчи били усклађени. Као што знамо, када видимо неког играча, да је он Скандинавац, да људи исто тако могу да препознају да је неко српски играч или играч са Балкана, да то проширимо. Да те неке квалитете које су нас красили и раније, које су се сада промениле због модернизације рукомета, уз неку модификацију вратимо и да систем рада постоји!”
Када је судијска организација у питању, са чим је такође имао искуства, јасно је да циљ остаје што већи број Срба на међународној сцени.
“Сматрам да морамо да имамо лобисте на европском И светском нивоу. Морамо да пођемо од себе, да што већи број судија, делегата и контролора имамо на форумима. Моја идеја водиља је да Србија мора да има велики број својих људи који комуницирају у нашу корист. Судије, делегати и контролори су веома важан део нашег спорта, стварају одличне везе међусобно на међунардном нивоу и што већи број наших људи на таквим поцизијма јача позицију Рукометног савеза!”
С обзиром на то да је у Рукометном савезу Србије најпре био у улози селектора, а у последњих годину и по дана и различитим менаџерским улогама, његово место у Спортском сектору остаје упражњено.
“Млађе селекције функционишу, председница и управни одбор су проналазили решења. Што се тиче А селекције, моја једина званична улога је била до сада шеф делегације, али решења за то такође су на видику. Како мислим тада, тако мислим и сада, морамо да нађемо одговорне особе које ће се бавити свакодневно сениорским селекцијама, уз све нас као подршку. Женска и мушка сенироска селекција су перјанице једног савеза, али су за мене пионирске селекције можда и још важније, јер оне су будућност, иако нису медијски испраћене. Треба добро измерити и одабрати људе који имају много ентузијазма и жеље, а пре свега љубави према овом спорту, да са тим селекцијама раде 365 дана у години. Ја сам протекле године три месеца спавао ван куће, ван Србије, тако да је то јако одговоран али и јако леп посао за које верујем да ћемо наћи адекватно решење.”
Током своје читаве каријере и свих различитих улога у спорту, новоименовани генерални секретар РСС такође је ускладио и са формалним образовањем, што ће му и тек како бити од помоћи.
“Ја сам најпре завршио тренерску школу, уписао Правни факултет, али сам се заљубио у тренерски посао и никада се правима нисам вратио. Након једне паузе сам одлучио да упишем Менаџмент у спорту. На другој години сам се одлучио да уместо тренерског, наставим са смером менаџмента и то се испоставило као добра одлука. Проширило ми је видике и помогло ми чак и у тренерском послу. Дипломски рад сам, без идеје и мисли да ћу се једнога дана наћи у тој улози, писао на тему Спортске и пословне функције Рукометног савеза Србије. Те неке 2008. године сам ушао у професионалне тренерске воде и тај дипломски рад остао је у фиоци и тек 2020. године, када сам се вратио у Србију због ковида, угледао је светлост дана. Нисам ни размишљао да ћу се убрзо прикључити раду Савеза и да ћу све то примењивати и у пракси, а и да ћу данас бити то што јесам”, поделио је 42-годишњи функционер РСС свој занимљив пут.
За крај разговора, господин Брковић, осврнуо се и на сарадњу са колегама у канцеларији.
“Брзо смо се прешалтали, јер смо изузетно професилонални. Нашалио сам се са колегама, буде ли ми неко ујутру скувао кафу, уследиће један озбиљан разговор. Али шалу на страну, служба је служба, дружба је дружба. Много времена смо провели и проводимо заједно, дишемо за овај спорт и радимо сви заједно у његовом највишем интересу!”